МК
Православни подсетник
Бог помогао! Пут сваког хришћанина је да пада и устаје, пада и поново устаје. Човек је наследио прародитељски грех и једино животом у Цркви може да се очисти. Наша природа је грешна и морамо то себи признати. Када човек пада у очајање због почињеног греха, он је на неки начин разочаран што се руши његова слика о себи самом. Често, бивајући поштени схватићемо да је у питању гордост (највећи грех који води до свих невоља у које човек упада). Тешко је признати себи да ми нисмо ни тако добри, ни тако вредни похвала, како можда остављамо утисак на околину. Како нас поучава отац Рафаило (Бољевић): „Када признаш себи да си мањи од сваке твари, тада почиње твоје покајање.” Када човек увиди своје сопствене немоћи и ограничења, такав човек се много не чуди своме паду и захваљује се Господу што се завршило само на том греху. Увек могу да се нанижу и други грехови ако се дуго бавимо тим једним грехом.
Једини начин да се ослободимо греха који стално понављамо је да га сваки пут исповедимо. Сила исповести и покајања помоћи ће нам против сопствених страсти које нас муче или против сила поднебесја које нас наводе на грех. Треба појачати ревност (молитва, пост, дела љубави према ближњима), преиспитати себе где бисмо могли да се попоравимо. Недајмо себи сувише слободног времена јер доколица рађа разне идеје па и оне о греху.