Деца и црква
Помаже Бог.
Мој син има развојне проблеме. Његова званична дијагноза је још увек недефинисана, али споља то изгледа као неки благи облик аутизма. Са секуларне стране је урађено све што је могло: терапије, пуно рада са дететом, љубав у породици. Огроман напредак је видљив. Дете говори и функционално је.
Какав је став и савет цркве према овој проблематици? Иначе, он радо иде са мном на литургију, причестио се неколико пута (можда сам погрешила) и врло је топао и мирољубив.
Посаветујте ме ако может
✟ Бог помогао.
Нисте погрешили што сте дете доводили на Литургију и причешћивали га. Напротив, у животу Цркве деца се од најранијег узраста причешћују – не зато што „све разумеју“, већ зато што припадају Телу Христовом. Ваше дете, са свом својом особеношћу, није ништа мање позвано на ту заједницу.
Црква нема „дијагностички“ приступ као медицина, али има врло јасан став у суштини: свако дете је икона Божија. Разлике у развоју не умањују вредност личности. У Јеванђељу видимо да Господ посебно истиче децу као пример чистоте и непосредности.
Нема „кривице“ нити породичног проклетства. Црква одбацује идеју да је овакво стање казна за грехе родитеља. Подсетимо се догађаја из Јеванђеља по Јовану (гл. 9), где Христос каже да човек није слеп „ни због својих грехова ни због грехова родитеља“, него да се на њему пројаве дела Божија.
То што сте већ урадили – терапије, рад, љубав – апсолутно је у духу одговорности. Црква не стоји насупрот медицини, него је подржава. Благодат не укида труд, него га оснажује.
Литургијски живот треба да буде подршка, не притисак. Добро је што дете воли да долази на литургију. Код деце са оваквим особинама не треба инсистирати на „строгом понашању“ ако му је тешко. Боље је постепено навикавање на атмосферу; кратки, мирни боравци су сасвим довољни. Свештеник може да се прилагоди детету (врло је важно да га упозна).
Причешће – са расуђивањем, али без страха. Код осетљиве деце, добро је
да се то ради у договору са свештеником, без стреса и форсирања, у тренуцима када је дете мирно
Оваква деца су посебан дар, а не само „тешкоћа“. Често су оваква деца искрена, без лукавства и емотивно чиста. То су особине које Црква веома високо вреднује. Није случајно што кажете да је „топао и мирољубив“ – то је духовно веома значајно.
Разговарајте са својим парохом да упозна дете и прилагоди приступ. Наставите све терапије које помажу. Код куће нека вера буде тиха и природна (кратка молитва, без оптерећења). Посматрајте шта детету прија у храму – ту се крећите.
Напредак који сте описали (говор, функционалност, топлина) није мали – то је велики дар и плод вашег труда. Црква би то видела као синергију вашег труда и Божије помоћи. На крају, вама је такво дете послато да бисте се кроз њега спасли, и ви и ваша породица. Важно је да на томе благодарите, што се и кроз ваше писмо осећа.
прикажи мање
