Трoпар

(глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ,
наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси;
первјеје бо пришед, свјатитељу Саво,
отечество твоје просвјетил јеси
и порадив тоје Духом Свјатим,
јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси
всеосвјашченаја твоја чада.
Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак,
чтушче тја молим:
моли Христа Бога даровати нам велију милост.


Био си вођа, првопрестолник
и учитељ пута који води у живот.
Када си дошао, светитељу Саво,
најпре си Твоје отачаство просветио
и препородивши га Духом Светим,
као дрвета маслинова,
засадио си у духовном рају
најсветију твоју децу.
Због тога, као равног апостолима и светитељима,
поштујући те молимо:
Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.




Химна Светом Сави


Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
пред престолом Творца!


Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода,
српскога народа!


Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!




Ко удара тако позно

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.



Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.



Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.



Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.



Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

векови су прохујали и многи ће јоште проћи.

Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,

јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.