Свети свештеномученик Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у 2. веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом. Његов значај за хришћанску Цркву 2. века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог за хришћанску Цркву 4. века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј - против гностицизма, свети Атанасије - против аријанизма. Свети Иринеј спасе многе од незнабожачког идолопоклонства и од јеретичких заблуда и изведе на пут спасења. Напослетку и сам пострада за име Христово у време цара Севира: њему би одсечена глава. И тако свети Иринеј прими славни венац мучеништва у царству Господа нашег Исуса Христа.

Свети Луп живљаше у 3. веку у доба цара Аврелијана и беше роб али слободан у Христу Господу, у кога он верова. Испунивши се божанске ревности, свети Луп разби бездахне идоле, а друге побаца у дубину морску. Видевши то, идолопоклоници се разјарише, па са исуканим мачевима полетеше на Лупа да га на комаде исеку, али се избезумише и стадоше један другога сећи. А пошто мученик Христов још не беше крштен и жуђаше за светим крштењем, то да не би некрштен умро од руку мучитеља, он се помоли Богу о томе, и одмах се с неба изли вода на њега. На тај начин свети мученик Христов прими божанствено крштење, док то сви незнабошци посматраху и чуђаху се. После тога свети Луп добровољно предаде себе, као безазлено јагње, на заклање у руке незнабошцима. Покушаше да га наговоре да одступи од Господа свога и да се поклони идолима. Али пошто не успеше стављаше светитеља на разне љуте муке, па пошто ни на тај начин не могаше савладати, посекоше га мачем. И тако 275. године свети мученик Луп, приклонивши под мач главу своју, положи душу своју за Христа, Господа свог, и би од верних чесно сахрањен. Од гроба његовог даваху се исцељења од свих болести, светим молитвама његовим а благодаћу Господа нашег Исуса Христа.