Света мученица Акилина Рођена у палестинском граду Вивлосу, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе, она паде као мртва. Намесник, мислећи да је Аквилина уистини мртва, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: „Устани, буди здрава!“ И девица устаде, и би здрава, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу, молећи Га, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. „Иди, биће ти, како молиш!“ чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори, и она дође и уђе, слично духу, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом, видећи живу девицу, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године. ☞ ТРОПАР

Свети Трифилије епископ Леквусије Кипарске. Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, „живи извор суза“ и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године. ☞ ТРОПАР

Светa Ана и син јој Јован Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.