Оци У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек радосног празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

Света великомученица Анастасија Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу света Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године. ☞ ТРОПАР

Света мученица Теодотија с три детета Оставши младом удовом с три чеда своја, Теодотија се сва предаде служби Богу и васпитању деце своје, у вери благочестивој. Код ње становаше света Анастасија, када беше у Македонији, и заједно с њом обилажаше узнике Христове по тамницама. Изведена на суд Теодотија дерзновено исповеда Христа Господа. Тада би послана антипату витинијском Никитију. Кад се један бестидни незнабожац хтеде дотаћи тела њеног, угледа наједанпут ангела Божјег крај ње, и би ударен од ангела. На смрт осуђена и у зажарену пећ бачена заједно са троје деце своје света Теодотија чесно сконча живот свој и пређе у Царство славе вечне.

Свети Никифор Лепрозни (или Губави) Рођен као Николај Дзанакакис у сељачкој породици, у селу Сирикари, у западном дијелу Крита. У тринаестој години родитељи су га послали у град Хања да изучи берберски занат. Тада су се код њега појавили први знаци губе. У то вријеме Крићани су губавце тјерали на полуострво Спиналонга, и зато, кад је у његовој шеснаестој години болест постала примјетна, Николај је отишао у Александрију, гдје је наставио да ради као берберин. Када се губа почела појављивати на рукама и лицу, један јереј га је посавјетовао да иде на острво Хиос, гдје је било лјечилиште и карантин за лепрозне болеснике, који је подигао Анфим (Вајанос). Николај је на Хиос дошао 1914, кад је имао 24 године. Тамо се за Николаја отворио простор за врлинско усавршавање. Преподобни Анфим га је рукоположио за инока, давши му име Никифор. Он је имао послушање у башти и воћњаку, и био је први пјевач у храму. Касније је због болести, Никифор изгубио вид. За безгранично трпљење и љубав према ближњему, Господ је дао Никифору дар пророковања и утјешитеља невољника. Кад се упокојио, 4. јануара 1964. године од његових мошти се осјетило благоухање. Многобројна чудеса, која су се десила по молитвама светога, записао је његов ученик отац Евменије. ☞ ТРОПАР