Септембар 18.
Свети пророк Захарија и праведна Јелисавета
Свети пророк Захарије и праведна Јелисавета, отац и мајка светог Јована Претече. Захарије беше началник свештеника, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре Св. Ане, матере Св. Богородице. У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана у храму и јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија уплаши. А ангел му рече: „Не бој се, Захарија (Лк. 1)“. И објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим пошто беху обоје стари. Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: „Ја сам Гаврило што стојим пред Богом“. И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици: „Јован му је име“. Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу Витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке, беше му тада година и по, и побеже с њим од куће, и бегаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!“ И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. 40 дана по смрти Захаријиној упокоји се и блажена Јелисавета. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.
Тропар
Свети пророк Захарије и праведна Јелисавета
(глас 4):
Обучен у свештеничке одежде, премудри, по закону Божијем жртве паљенице си благоугодно приносио, пророче Захарије, и био си свећњак и сведок тајни. Знамења благодати у теби си носио, свемудри, и мачем си био убијен у храму Божијем, Христов пророче, са Претечом моли да се спасу душе наше.
Свети мученик Јувентин и Максимин Житије ова два света човека мало се зна, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Златоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару, и цар њих у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером, да их одврате од вере праве, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „за то баш ми морамо стојати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва.“ У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним.
Светих 70 мученика На челу са Урваном, Теодором и Медимном беху ови изабрати од хришћана Цариградских у време Валентовог гоњења Православља, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца), да бар животе поштеди православних хришћана. Цар се разјари, и рече им да се врате, а тајно нареди лађарима, да кад буду на мору запале лађу, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства.
Преподобни Атанасије Подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од католика 5. септ. 1648. год. Мошти му чудодејствују у Бресту.
