Васкрсење Лазарево “Исусу ударише сузе.” (Јн. 11,35)
Христово оплакивање свог мртвог пријатеља Лазара из Витаније, у Јеванђељу по Јовану, описано је најкраћом стихом читавог Новог завета – ‘‘Исус плакаше.’‘ Оплакивање Лазара Господњим сузама је плач над несрећом и трагедијом васколиког људског рода, од праоца Адама, који је увео смрт у живот творевине. Христове сузе над Лазаром су бол Богочовека над жаоком смрти, над бесмислом кончине живота, над привидном победом Ада, над патњом и болом оних у Аду и оних који остају чекајући тмину смрти. Само неизрецива Љубав и Онај који је Живот, на тај начин могао је да осећа чињеницу смрти и да је сагори својим богочовечанским сузама, да њиховом топлином отвори гробни камен и подигне Лазара из мртвих. Са Исусовим сузама, а Духом Светим, Лазар устаје из мртвих, као предзнак и путоказ Христовог Васкрсења, победе над смрћу и васкрсења свих у дан Другог доласка. То је догађај и објава Крсног страдања, Христовог искуства смрти и силаска у Ад, Славног Васкрсења, тријумфа Царстава Божјег у простору и времену. Четвородневни Лазар је символ, видљива слика и прилика васкрсења свих. Његове очи су након гробне тмине, прво угледале светлост Лица свог пријатеља Исуса, Спаситеља свих. И неисказива је радост његова и сестара његових у том дану, као што јесте и биће свих нас. Но неким сведоцима, како нам доноси Јеванђеље, ово је било за чуђење и повод за издајство и Христову осуду. Њихова невера Христовој љубави, постала је сопствена осуда и пакао. Они су слика оних што остају у тами Ада и после васкрсења мртвих, јер тако желе, јер тако осудише себе. Лазар из Витаније, један од темеља апостолске Цркве, постао је првоепископ кипарских Хришћана, који данас као највреднију реликвију своје Цркве, чувају његову нетрулежну главу, која је заштитничка глава ове страдалне и мученичке апостолске Цркве. Он је живи сведок и реч сопственог васкрсења и благовест васкрсења свих у дан Христовог Другог доласка. Васкрсли Христос је залог вечног живота, а његов пријатељ Лазар, жива благовест радости Царства Божјег, које долази и већ је ту.
Јереј Александар Вучај

Свештеномученик Василије, презвитер анкирски Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: „Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?… Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама“. – Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене хоже и баци Јулијану у лице викнувши му: „Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!“ – Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године. ☞ ТРОПАР

Света Дросида Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.

Преподобномученик Јевтимије Рођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година, проведених у тешком посту и молитви, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишњи младић најпре умре Христу а потом за Христа.