Обретеније главе светог Јована Крститеља Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих“ (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (в. 7. јануар; 25. мај.; 24. јун; 29. август и 23. септембар). ☞ ТРОПАР

Преподобни Еразмо, инок печерски Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: „Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање“. Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: „Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате“. И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.