МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица пета поста - Глувна
Петак 5. седмице Великог поста
15.04.2016
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 2016.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15  ▶ Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22   Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота


На 6. часу
Књига пророка Исаије (45,11-17)
11. Овако вели Господ светац Израиљев и творац његов: „Питајте ме што ће бити; за синове моје и за дело руку мојих наређујте ми. 12. Ја сам начинио земљу и човека на њој створио, ја сам разапео небеса својим рукама, и свој војсци њиховој дао заповест. 13. Ја га подигох у правди, и све путеве његове поравнаћу; он ће сазидати мој град и робље моје отпустиће, не за новце ни за дарове”, вели Господ над војскама. 14. Овако вели Господ: „Труд Мисирски и трговина Етиопска и Саваца људи висока раста доћи ће к теби и бити твоја; за тобом ће пристати, у оковима ће ићи, и теби ће се клањати, теби ће се молити говорећи: 'Доиста, Бог је у теби, и нема другога Бога.' 15. Да, ти си Бог, који се кријеш, Бог Израиљев, спаситељ. 16. Они ће се сви постидети и посрамити, отићи ће са срамотом свиколики који граде ликове. 17. А Израиља ће спасти Господ спасењем вечнем, нећете се постидети нити ћете се осрамотити довека.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (22,1-18)
1. После тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: „Авраме!” А он одговори: „Ево ме.” 2. И рече му Бог: „Узми сада сина свог, јединца свог милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати.” 3. И сутрадан рано уставши Аврам осамари магарца свог, и узе са собом два момка и Исака сина свог; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза Бог. 4. Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа место из далека. 5. И рече Аврам момцима својим: „Останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.” 6. И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину свом, а сам узе у своје руке огња и нож; па отиђоше обојица заједно. 7. Тада рече Исак Авраму оцу свом: „Оче!” А он рече: „Што, сине!” И рече Исак: „Ето огња и дрва, а где је јагње за жртву?” 8. А Аврам одговори: „Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву.” И иђаху обојица заједно. 9. А кад дођоше на место које му Бог каза, Аврам начини онде жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свог метну га на жртвеник врх дрва; 10. и измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина свог. 11. Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: „Авраме! Авраме!” А он рече: „Ево ме.” 12. А анђео рече: „Не дижи руке своје на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, мене ради.” 13. И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву место сина свог. 14. И назва Аврам оно место: „Господ ће се постарати.” Зато се и данас каже: „На брду, где ће се Господ постарати.” 15. И анђео Господњи опет викну с неба Аврама. 16. И рече: „Собом се заклех, вели Господ: „Кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог, 17.заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском; и наследиће семе твоје врата непријатеља својих. 18. И благословиће се у семену твојм сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.”

Приче Соломонове (17,17-28; 18,1-5)
17. У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи. 18. Човек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља свог. 19. Ко милује свађу, милује грех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао. 20. Ко је опака срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло. 21. Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац луда. 22. Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости. 23. Безбожник прима поклон из недара да преврати путеве правди. 24. Разумноме је на лицу мудрост, а очи безумнику врљају накрај земље. 25. Жалост је оцу свом син безуман, и јад родитељци својој. 26. Не добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право. 27. Устеже речи своје човек који зна, и тиха је духа човек разуман. 28. И безуман кад мучи, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје.

1. Човек самовољан тражи што је њему мило и меша се у свашта. 2. Безумнику није мио разум него да се јавља срце његово. 3. Кад дође безбожник, дође и руг, и прекор са срамотом. 4. Речи су из уста човечијих дубока вода, извор је мудрости поток који се ражљева. 5. Не добро гледати безбожнику ко је, да се учини криво правому на суду.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Преп. Тит Чудотворац. Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе“. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.

2. Св. муч. Амфијан и Едесије. Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим, те познавши лаж незнабоштва назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дома, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше 20 година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима, и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез, ражљућен, баци Амфијана на муке. Између осталих мука завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, по том одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестиднијим развратницима на поругање – испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бесчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваше се за Христа, око 306. Год., и преселише се у дивне дворе Господње.

Два се брата предадоше Богу на жртву,
Презирући свет трулежни, лешину мртву,
Амфијан и Едесије, браћа утробна,
У мукама дивна браћа, Христу подобна.
Ко у Бога веру има, тај свет не цени,
Мртвој души може Бога свет да замени.
Ко ка Христу љубав има, смрти с’ не боји,
У бесмртне и пре смрти тај се већ броји.
Ко смрт сматра крајем мрачним, крајем беславним,
Тај и себе сматрат’ мора робом очајним.
Мученици смрт сматраху завесом неба,
Пример даше да се смрти страшит не треба.
Не страши се, о човече, да неба нема
Но се страши Суда страшног што небо спрема.
Било б’ лакше за грешника да неба није,
Зато грешник с’ гневом пита: та небо гди је?
О грешниче, небо није тамо где и ти,
Ти и небо никад скупа нећете бити.

РАСУЂИВАЊЕ
„Боље бити незналицом, а љубављу се приближавати Богу, него бити многозналицом и уједно непријатељ Богу“. То су речи св. Иринеја, Лионског свештеномученика. Истинитост ових речи потврђивала се у свима временима, па се потврђује и у наше време. Само се овоме мора једно додати, на име, да љубитељи Бога нису незналице, пошто они знају за Бога толико, да Га могу љубити. Од свих знања људских, ово је знање најважније и највеће. И још се мора додати, да непријатељи Божји не могу бити многозналице – мада они себе за такве сматрају – пошто је њихово знање неминовно хаотично, јер нема главе и нема реда. Јер глава и ред свакоме знању јесте Бог. Неки од светитеља – као Павле Прости – нису знали ни читати ни писати, али су силом духа свога и божанственом љубављу превазилазили сав свет. Ко се љубављу приближује Богу, тај није способан за злочин. А ученост без љубави к Богу задахнута је духом злочина и рата. Св. Јевтимије Велики учаше: „имајте љубав, јер што је со јелу, то је љубав свакој врлини.“ Безукусна је и хладна свака врлина ако није посољена и загрејана божанском љубављу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у аду, и то:
1. како је Његов план спасења свеобиман, обухвата сва колена и сва времена од почетка до краја;
2. како је Он дошао на земљу у телу, не само ради оних који су тада живели на земљи него и ради оних који ће живети, као и за оне који су живели;
3. како Он, док Му мртво тело лежи у гробу, душом силази у ад да објави спасење и ослобођење окованих.

БЕСЕДА
о живоме Богу и о живој деци Његовој

Ако, дакле, живимо ако умремо Господњи смо. (Рим. 14, 8)

Чији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи? Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све, и живе и мртве, и садашње, и прошле, и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства, од учитеља, вођа, просветитеља, икада покуша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света – учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле, да је смрт моћнија од Бога, и да оно што она прогута, уништава за свагда. Но бринути за мртве, и чинити добро мртвима, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса, који откри да је Бог – Бог живих, и који то и на делу показа сишавши у ад, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту.
Свеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу, јер мисли о свима и види све од жене рођене, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу, јер грли све душе праведничке, без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом, јер се труди за све њих, да их све ослободи, спасе, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног, Духа Светог Животворног и безбројних светих Ангела. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024