МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица друга поста – Пачиста
Петак 2. седмице Великог поста
13.03.2009
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Март 2009.
1   Недеља
2   Понедељак
3   Уторак
4   Среда
5   Четвртак
6   Петак
7   Субота
8   Недеља
9   Понедељак
10   Уторак
11   Среда
12   Четвртак
13  ▶ Петак
14   Субота
15   Недеља
16   Понедељак
17   Уторак
18   Среда
19   Четвртак
20   Петак
21   Субота
22   Недеља
23   Понедељак
24   Уторак
25   Среда
26   Четвртак
27   Петак
28   Субота
29   Недеља
30   Понедељак
31   Уторак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (7,1-14)
1. У време Ахаза сина Јотама сина Озије цара Јудина дође Ресин цар Сирски и Факеј син Ремалијин цар Израиљев на Јерусалим да га бију, али га не могоше узети. 2. И дође глас дому Давидову и рекоше: „Сирија се сложи с Јефремом. А срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од ветра.” 3. Тада рече Господ Исаији: „Изађи на сусрет Ахазу, ти и Сеарјасув син твој, накрај јаза горњег језера, на пут код поља бјељарева. 4. И реци му: 'Чувај се и буди миран, не бој се и срце твоје нека се не плаши од два краја ових главања што се пуше, од распаљеног гнева Ресинова и Сирскога и сина Ремалијина.' 5. Што се Сирци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло говорећи: 6. „Хајдемо на Јудејску да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем сина Тавеилова;” 7. Зато овако вели Господ Бог: „Неће се то учинити, неће бити.” 8. Јер је глава Сирији Дамаск, а Дамаску је глава Ресин; и до шездесет и пет година сатрће се Јефрем тако да више неће бити народ. 9. И глава је Јефрему Самарија, а Самарији је глава син Ремалијин. Ако не верујете, нећете се одржати. 10. И још рече Господ Ахазу говорећи: 11. „Ишти знак од Господа Бога свог, ишти оздо из дубине или озго с висине.” 12. А Ахаз рече: „Нећу искати, нити ћу кушати Господа.” 13. Тада рече Исаија: „Слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мом? 14. Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (5,32; 6,1-8)
32. А Ноју кад би пет стотина година, роди Ноје Сима, Хама и Јафета.

1. А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. 2. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. 3. А Господ рече: „Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто и двадесет година.” 4. А беше тада дивова на земљи; а и после, кад се синови Божји састајаху са кћерима човечијим, па им оне рађаху синове; то беху силни људи, од старине на гласу. 5. И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле, 6. покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу. 7. И рече Господ: „Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио.” 8. Али Ноје нађе милост пред Господом.

Приче Соломонове (6,20-35; 7,1)
20. Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје. 21. Привежи их себи на срце засвагда, и спучи их себи око грла. 22. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те; 23. јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава; 24. да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа. 25. Не зажели у срцу свом лепоте њене, и немој да те ухвати веђама својим. 26. Јер са жене курве спада човек на комад хлеба, и жена пуста лови драгоцену душу. 27. Хоће ли ко узети огња у недра а хаљине да му се не упале? 28. Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? 29. Тако бива ономе који иде к жени ближњега свог; неће бити без кривице ко је се год дотакне. 30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан; 31. него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома свог. 32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини; 33. муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати. 34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете; 35. не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати.

1. Сине, чувај речи моје, и заповести моје сахрани код себе.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек – личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос – труба Светог Тројства,
Христос – тајна чудног Двојства:
Бог истинит човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна, вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.

РАСУЂИВАЊЕ
Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА
о храни душевној

Ја сам хлеб Живота. (Јов. 6, 48)

Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот.
Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024