МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица друга поста – Пачиста
Четвртак 2. седмице Великог поста
01.03.2007
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Март 2007.
1   Четвртак
2   Петак
3   Субота
4   Недеља
5   Понедељак
6   Уторак
7   Среда
8   Четвртак
9   Петак
10   Субота
11   Недеља
12   Понедељак
13   Уторак
14   Среда
15   Четвртак
16   Петак
17   Субота
18   Недеља
19   Понедељак
20   Уторак
21   Среда
22   Четвртак
23   Петак
24   Субота
25   Недеља
26   Понедељак
27   Уторак
28   Среда
29   Четвртак
30   Петак
31   Субота


На 6. часу
Књига пророка Исаије (6,1-12)
1. Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву. 2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двема заклањаше лице своје и двема заклањаше ноге своје, а двема лећаше. 3. И викаху један другоме говорећи: „Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.” 4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима. 5. И рекох: „Јаох мени! погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара Господа над војскама видех својим очима. 6. А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, 7. и дотаче се уста мојих, и рече: „Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се.” 8. Потом чух глас Господњи где рече: „Кога ћу послати?" и „Ко ће нам ићи?" А ја рекох: „Ево мене, пошљи мене." 9. А он рече: „Иди, и реци томе народу: 'Слушајте али нећете разумети, гледајте али нећете познати'. 10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле. 11. А ја рекох: „Докле Господе?” А он рече: „Докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти, 12. и докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи."


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (5,1-24)
1. Ово је племе Адамово. Кад Бог створи човека, по обличју свом створи га. 2. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човек, кад бише створени. 3. И поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју свом, као што је он, и надеде му име Сит. 4. А родив Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери; 5. Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесет година; и умре. 6. А Сит поживје сто и пет година, и роди Еноса; 7. а родив Еноса пожије Сит осам стотина и седам година, рађајући синове и кћери; 8. Тако поживје Сит свега девет стотина и дванаест година; и умре. 9. А Енос поживе деведесет година, и роди Кајинана; 10. а родив Кајинана поживе Енос осам стотина и петнаест година, рађајући синове и кћери; 11. тако поживе Енос свега девет стотина и пет година; и умре. 12. А Кајинан поживе седамдесет година, и роди Малелеила; 13. а родив Малелеила поживе Кајинан осам стотина и четрдесет година, рађајући синове и кћери; 14. тако поживе Кајинан свега девет стотина и десет година; и умре. 15. А Малелеило поживе шездесет и пет година, и роди Јареда; 16. а родив Јареда поживе Малелеило осам стотина и тридесет година, рађајући синове и кћери; 17. тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет и пет година; и умре. 18. А Јаред поживе сто и шездесет и две године, и роди Еноха; 19. а родив Еноха поживе Јаред осам стотина година, рађајући синове и кћери; 20. тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет и две године, и умре. 21. А Енох поживе шездесет и пет година, и роди Матусала; 22. а родив Матусала поживе Енох једнако по вољи Божјој триста година, рађајући синове и кћери; 23. тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година; 24. и живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог.

Приче Соломонове (6,3-20)
3. Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњем свом; иди, припадни, и навали на ближњег свог. 4. Не дај сна очима својима, ни веђама својим дрема. 5. Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару. 6. Иди к мраву, ленивче, гледај путеве његове, и омудрај. 7. Нема вођа ни управитеља ни господара; 8. и опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. 9. Докле ћеш, лењивче, лежати? Кад ћеш устати од сна свог? 10. Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да прилегнеш, 11. утом ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек. 12. Човек неваљао и нитков ходи са злим устима; 13. намигује очима, говори ногама, показује прстима; 14. свака му је опачина у срцу, кује зло свагда, замеће свађу. 15. Зато ће уједанпут доћи погибао његова, часом ће се сатрти и неће бити лека. 16. На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој: 17. очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву, 18. срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, 19. лажан сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом. 20. Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Светих дванаест мученика. Светих дванаест мученика, што пострадаше у време цара Диоклецијана. Први из њих, Памфил, презвитер цркве у Кесарији Палестинској, човек учен и благочестив, исправи текст Новог Завета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху. Други би ђакон Валент, стар годинама и сед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма, и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле, муж честан и угледан, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Уз то, још пет браће, по телу и духу, родом из Мисира, враћаху се са осуде из рудника Киликијских у своју отаџбину, но на капији града Кесарије рекоше да су хришћани, због чега дођоше пред суд. На питање како им је име, рекоше: „Незнабожачка имена која нам је мајка дала, одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило“. На питање, одакле су, рекоше: „Из Горњег Јерусалима“. Сви ови бише посечени, а с њима пострада и младић Порфирије, који потражи тела њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије, који приђе и пољуби мученике пре него мач паде на главу њихову. Селевкије пре тога би официр. Још и старац Теодул, слуга римског судије, који при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан, који мртва тела мученичка целиваше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико, и јевтино за драгоцено, и смртно за бесмртно, и преселише се ка Господу 308. године.

2. Свети Марут. Свети Марут, епископ града Тагрита у Месопотамији. Славан због вере и доброте. Марут ублажи гнев персијског цара Издегерда према хришћанима, испроси од њега мошти четири стотине мученика у Персији, и основа нарочити град, Мартиропољ, где положи те свете мошти. У томе граду и он сконча свој земаљски пут 422. године и пресели се ка Господу.

3. Свети преподобномученик Роман. Прост и неписмен сељак из Карпениса. Сазнавши о јунаштву и слави мученика Христових, млади Роман пожели и сам мучеништва. Оде у Солун где почне на улици хвалити веру Христову, а Мухамеда називати баснословцем. Турци га страшно намуче, па га продаду неком капетану галије. Хришћани га откупе од капетана и пошаљу на Свету Гору где Роман постане монах код чувеног старца Акакија. Но он је и даље желео мучеништва за Христа. С благословом старца оде у Цариград, направи се сулуд и почне водити псето кроз улице турске. На питање шта то ради, Роман одговори да он храни то псето као што хришћани хране Турке. Турци га баце у сув бунар где је без хлеба провео четрдесет дана. Потом га изваде и посеку. Из његовог тела три дана избијала светлост. Неки Енглез узме тело и однесе у Енглеску. А монах неки умочи пешкир у крв мученика. Тај пешкир се и данас чува у манастиру Дохијару. Пострада овај славни Христов војник 1694. године.

Мученици Христови, благородно цвеће,
Што никад и за никад увенути неће.
Мученици Христови, живи зимзелени,
Што се к небу пружасте, крвљу обојени.
Мученици Христови, мириси тамјана,
и кандила јелејна, Богом обасјана.
За красотом Христовом трком потекосте,
У Рају се са Христом навек састадосте.
Свет ћe бити и не бити, a ви ћете бити.
У Рају се c Господом вечно веселити.

РАСУЂИВАЊЕ
У ливади најважнија је трава. У њиви жито. У градини зелен. Нико се не хвали оградом ливаде више него сеном. Нити се ко хвали колибом на њиви више него житом. Нити се ко хвали јендецима у градини више него поврћем. Што се људи хвале државама? И друмовима у држави? И јендецима по ивицама државе? И градовима по држави? И свим осталим што није важније од ограде у ливади, нити од колибе у њиви, нити од јендека у градини, кад се сравни са главним усевом, са људима? Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса како се по тамним ноћима сам у горама моли за спасење моје и твоје и свих људи и то:
1. како уздиже руке к небу, како се савија до земље и како клечи на молитви многе ноћи, на молитви за спасење моје и твоје и свих људи,
2. како се зноји на молитви и плаче за спасење моје и твоје и свих људи,
3. како бди и бодрствује на молитви и мучи Своје тело без сна и одмора за спасење моје и твоје и свих људи.


БЕСЕДА
о страшном камену
Сваки који падне на тај камен разбиће се;
а на кога он падне сатрће га. (Лк. 20, 18)

Камен темељац је Христос Господ. Јуда је пао на тај камен, и разбио се. Ирод је пао на тај камен, и разбио се. Јулијан Одступник пао је на тај камен, и разбио се. Арије је пао на тај камен, и разбио се. Одрицатељи и ругатељи Христа падају на тај камен, и разбијају се као грнчарски судови.
На Содом и Гомор пао је тај камен, и Содом и Гомор сатрли су се. На Мисир пао је тај камен, и Мисир се сатро. На Јерусалим је пао тај камен, и Јерусалим се сатро. На народ јеврејски пао је тај камен, и народ јеврејски се у комаде распрштао. На многа грешна колена и царства пао је тај камен, и та грешна колена и царства распала су се у прах и пепео.
Седамдесет и седам пута, и више, Господ опрашта грешницима, но ако и преко тога грешници остану грешници, хоће ли их Господ насупрот њихове воље спасавати? Неће, јер то није начело спасавања људи. Начело је да људи драговољно пристану на спасавање од стране Бога. Ако људи седамдесет и седам пута, и више, неће да пожеле спасење од Бога, онда и Бог неће. Онда се људи разбијају о камен, мимо кога се не може проћи, и сатиру се каменом, који су издигли да баце далеко од себе. Зар се може рећи да је немилостив Бог, који је покајаног разбојника на крсту спасао? Зар се може рећи да је неправедан кад је предао пропасти разбојника који му се и на самртном часу ругао?
Господе свесилни, спаси нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024