МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица трећа – Раслабљеног
Уторак седмице треће
09.05.2006
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Мај 2006.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9  ▶ Уторак
10   Среда
11   Четвртак
12   Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22   Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак
31   Среда

Дела светих апостола, зачало 18 (8,5-17)
5. А Филип сишавши у град самаријски проповедаше им Христа. 6. А народ је пазио једнодушно на оно што им говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше; 7. јер духови нечисти с великом виком излажаху из многих који их имаху, и многи узети и хроми оздравише. 8. И би велика радост у граду ономе. 9. А беше отпре у граду неки човек, по имену Симон, који чараше и довођаше у чудо народ самаријски, говорећи да је он нешто велико. 10. Њега сви пажљиво слушаху, и мало и велико, говорећи: „Ово је велика сила Божија." 11. А зато га слушаху пажљиво што их је много времена чинима задивљавао. 12. Но када повероваше Филипу који проповедаше јеванђеље о Царству Божијему и о имену Исуса Христа, крштаваху се и људи и жене. 13. Тада и сам Симон поверова и крстивши се остаде код Филипа; и гледајући знаке и чуда велика где се збивају, дивљаше се врло. 14. А кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и Јована. 15. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога; 16. јер још ни на једнога од њих не беше сишао, него беху само крштени у име Господа Исуса. 17. Тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога.

Јеванђеље Јован, 20. зач. (6,27-33)
27. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, које ће вам дати Син Човечији, јер овога потврди Бог Отац. 28. А они му рекоше: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" 29. Одговори Исус и рече им: „Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла." 30. А они му рекоше: „Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да ти верујемо? Шта ти чиниш? 31. Очеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: 'Хлеб са неба даде им да једу.'" 32. Тада им рече Исус: „Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хлеб са неба него Отац мој даје вам истинити хлеб са неба; 33. Јер хлеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свету."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свешт. муч. Василије еп. Амасијски. Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству, Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322. год. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где сконча свој богомрски живот.

2. Св. Јанићије Девички. Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год.

3. Св. Стефан еп. Пермски. Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа, он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се Црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год.

Василије лежи у тамници
За крст часни и веру Христову;
Псалме поје, Богу благодари,
Што му муке за правду подари
Царев трибун Василију збори:
– Слушај, старче, цар ти поручује,
Ликиније, штићеник богова,
Да принесеш жртву идолима,
А човека Христа да с’ откажеш,
Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. –
Василије сија од радости,
Па трибуну дивно одговара:
– Иди кажи твом цару опаку:
Да ми дадеш и све твоје царство,
А узмеш ми Христа васкрслога,
Више ћеш ми узет’ него дати.
Издајниче Христа Спаситеља,
Зар и мене правиш издајником?
Смртодавче, смрти се не бојим,
Ја сам слуга Христа Живодавца.

РАСУЂИВАЊЕ
Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот св. Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња,“ одговори игуман. „Каква светиња!“ насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.“ И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење светлост велика, што разгони таму наше сумње, незнања и очајања односно живота по смрти;
2. како је Његово васкресење светлост велика, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај.

БЕСЕДА
о Христу као потврди свега добра

Јер син Божји Исус Христос којега ми
вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије,
не би да и не, него у њему би да. (II Кор. 1, 19)

Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт – Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ – Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња – Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста, сва истинита, сва светла, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је, а све што је греха, лажи, злобе и неправде ван Њега је. Такву науку, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји – науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра.
Држимо се, браћо, и ми те јединствене Личности, тог јединственог пута и те јединствене науке.
Свесилни Господе, помози нам силом Духа Твога Светога, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024