МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица сиропусна
Четвртак сиропусне седмице
22.02.2001
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Фебруар 2001.
1   Четвртак
2   Петак
3   Субота
4   Недеља
5   Понедељак
6   Уторак
7   Среда
8   Четвртак
9   Петак
10   Субота
11   Недеља
12   Понедељак
13   Уторак
14   Среда
15   Четвртак
16   Петак
17   Субота
18   Недеља
19   Понедељак
20   Уторак
21   Среда
22  ▶ Четвртак
23   Петак
24   Субота
25   Недеља
26   Понедељак
27   Уторак
28   Среда

Саборна Посланица Светог Апостола Јуде (Јаковљевог), зачало 78 (1,11-25)
11. Тешко њима, јер путем Каиновим пођоше и у превару Валаамове плате упадоше, и побуном Корејевом изгибоше. 12. Они су ругло на вашим вечерама љубави, једући с вама без зазора, себе напасајући; облаци безводни, које ветрови витлају; дрвета јесења, бесплодна, двапут умрла, и из корена ишчупана; 13. бесни таласи морски који се пенушају својим срамотама; звезде луталице, за које се мрак таме чува занавек. 14. Али и за ове пророкова Енох, седми од Адама, говорећи: „Гле, иде Господ са хиљадама хиљада светих својих, 15. да учини суд над свима, и да покара све безбожнике за сва њихова безбожна дела којима безбожност чинише, и за све дрске речи које безбожни грешници говорише против Њега." 16. Ово су гунђала, роптачи, који ходе по жељама својим, и уста њихова говоре надувене речи, и ради користи ласкају људима. 17. А ви, љубљени, сетите се речи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа, 18. јер вам говораху да ће се у последње време појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. 19. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају. 20. А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се у Духу Светоме, 21. одржите себе у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни. 22. И са расуђивањем једнима будите милостиви, 23. а друге у страху спасавајте отимајући их из огња, а треће карајте са страхом, мрзећи и хаљину опогањену од тела. 24. А Ономе који вас може сачувати безпрекорне и поставити пред славом својом непорочне у радости, 25. Јединоме премудроме Богу, Спаситељу нашему, кроз Исуса Христа, Господа нашега, слава и величанство, моћ и власт пре свих векова, и сада, и у све векове! Амин.
Јеванђеље Лука, зачало 110 (23,1-34; 44-56)
1. И устаде све мноштво и одведе га Пилату. 2. И почеше га тужити говорећи: "Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је он Христос цар." 3. А Пилат га запита говорећи: "Јеси ли ти цар јудејски?" А он одговарајући рече му: "Ти кажеш." 4. А Пилат рече првосвештеницима и народу: "Не налазим никакве кривице на овом човеку." 5. А они упорно наваљиваху говорећи: "Он буни народ учећи по свој Јудеји почевши од Галилеје па све довде." 6. А Пилат чувши за Галилеју запита: "Зар је овај човек Галилејац?" 7. И дознавши да је из подручја Иродова, посла га Ироду, који и сам бијаше у Јерусалиму оних дана. 8. А Ирод видевши Исуса веома се обрадова; јер је одавно желео да га види, пошто је много слушао о њему, и надаше се да ће видети од њега неки знак. 9. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори. 10. Стајаху пак првосвештеници и књижевници и жестоко га оптуживаху. 11. А Ирод га понизи са својим војницима и наруга му се, обуче му белу хаљину и посла га натраг Пилату. 12. И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер пре бијаху у завади. 13. А Пилат, сазвавши првосвештенике и старешине и народ, 14. Рече им: "Доведосте ми овог човека као да он отпађује народ, и ето, ја га пред вама испитах, и не нађох на овоме човеку ниједне кривице од оних за које га ви оптужујете; 15. а ни Ирод, јер вам га натраг посла. И ето, није учинио ништа што би заслуживало смрт. 16. Да га, дакле, казним и пустим." 17. А мораше да им о Празнику ослободи једнога. 18. А они сви заједно повикаше говорећи: "Узми овога, а пусти нам Вараву!" 19. Овај беше бачен у тамницу за некакву побуну учињену у граду и за убиство. 20. А Пилат опет повика хотећи да пусти Исуса. 21. А они викаху говорећи: "Распни га, распни!" 22. А он им по трећи пут рече: "Какво је, дакле, зло он учинио? Ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; дакле, да га казним па да га пустим." 23. А они једнако наваљиваху с великом виком, и искаху да се он разапне; и надвлада вика њихова и првосвештеничка. 24. И Пилат пресуди да буде по тражењу њихову. 25. И пусти им Вараву, баченог у тамницу за побуну и убиство, којега искаху, а Исуса предаде њима на вољу. 26. И када га поведоше, задржаше некога Симона Киринејца, који се враћаше из поља, и ставише на њега крст да носи за Исусом. 27. А за њим иђаше велико мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим. 28. А Исус обазревши се на њих рече: "Кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом. 29. Јер ево, долазе дани у које ће се рећи: 'Благо нероткињама, и утробама које не родише, и дојкама које не дојише.' 30. Тада ће почети говорити горама: 'Падните на нас; и бреговима: Покријте нас! 31. Јер кад овако чине са сировим дрветом, шта ли ће бити са сухим?'" 32. Вођаху пак и друга два злочинца са њим да погубе. 33. И када дођоше на место звано Лобања, онде разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с леве. 34. А Исус говораше: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!" И делећи хаљине његове бацаху коцку. 44. А беше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. 45. И помрча сунце, и завеса храмовна раздре се напола. 46. И повикавши Исус из свега гласа рече: „Оче, у руке твоје предајем дух свој." И рекавши ово издахну. 47. А кад виде капетан шта се догоди, прослави Бога говорећи: „Заиста овај човек беше праведник." 48. И сав народ који се беше скупио да гледа овај призор, кад виде шта би, врати се бијући се у прса. 49. А стајаху издалека сви познаници његови и жене које га пратише из Галилеје, посматрајући ово. 50. И гле, човек по имену Јосиф, који беше саветник и човек добар и праведан, из Ариматеје, града јудејског, 51. који не беше пристао на њихову одлуку и на њихово дело, а и сам чекаше Царство Божије, 52. приступивши Пилату заиска тело Исусово. 53. И скиде га и обави платном, и положи га у гроб усечен у камену, у који не беше никад нико положен. 54. И дан беше петак, и субота освиташе. 55. А иђаху у пратњи и жене, које беху дошле са Исусом из Галилеје, и видеше гроб и како би положено тело његово, 56. па се вратише и припремише мирисе и миро. Суботу пак проведоше у миру по Закону.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети мученик Никифор. Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.

2. Свештеномученик Петар Дамаскин. О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.

Осам врста знања Дамаскин наброја
За људе духовног и божанског соја:
Прво: знање скорби и свих искушења,
Друго: знање суме својих сагрешења,
Својих сагрешења и Божје доброте.
Tpeћe: знање језе, муке и страхоте,
Пред смрт и у смрти, и по разлучењу,
Кад душа предстане праведном суђењу.
Четврто: познање Христа Спаситеља,
Његовог живота, и свих светитеља,
Светитељских дела, трпљења и речи,
Што ко сребрн-звоно кроз векове јечи.
Пето је познање природних својстава.
Смена и промена физичких појава.
Шесто је познање облика и ствари,
Свих чувствених бића, природних утвари.
Седмо: знање света умног, духовнога,
Ангелског и адског, и доброг и злога.
A осмо је знање – познавање Бога,
Јединог Светога. Крепког, Бесмртнога.
Богословљем ово знање именују
До њега се ретки, ретки узвисују:
Највећа чистота богослову треба,
Јер нечисто срце не стиже до неба.
Дамаскин присвоји седам нижих знања
И до осмог дође, до богопознања.
A осмо се Богом даје и дарује,
Оно нит се учи, нит се заслужује.

РАСУЂИВАЊЕ
Свети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: „Општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божја, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности… Све ово, иако изгледа супротно једно другом, ипак је по намени све врло добро.“ У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као извор радости и то:
1. у мукама живота, које само Он може заменити радошћу,
2. у ропству страсти, које само Он може заменти радошћу слободе,
3. у смрти, из које нас само Он може васкрснути.

БЕСЕДА
о речи Божјој јачој од смрти

Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8, 52)

Ако свећа гори у соби, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој, тај држи и со и светлост, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити.
Ко држи реч Христову у себи, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра, и храни, и осветљава, и оживљава. Био он у телу или ван тела, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела, али не од Христа, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца.
Али шта значи, браћо, одржати реч Христову у себи? То значи: прво – одржати је у уму своме, мислећи о њој; друго – одржати је у срцу своме, љубећи је; треће – одржати је у вољи својој, испуњујући је на делу, и четврто – одржати је и језиком, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју, одржати реч Христову значи – испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову, ваистину неће окусити смрт довека.
О Господе наш, Господе јаки, јачи од смрти, даруј нам јачине и разума, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти, и смрт да не окуси нас – да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024