МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица шеста поста - Цветна
Понедељак 6. седмице Великог поста
14.04.1997
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1997.
1   Уторак
2   Среда
3   Четвртак
4   Петак
5   Субота
6   Недеља
7   Понедељак
8   Уторак
9   Среда
10   Четвртак
11   Петак
12   Субота
13   Недеља
14  ▶ Понедељак
15   Уторак
16   Среда
17   Четвртак
18   Петак
19   Субота
20   Недеља
21   Понедељак
22   Уторак
23   Среда
24   Четвртак
25   Петак
26   Субота
27   Недеља
28   Понедељак
29   Уторак
30   Среда


На 6. часу
Књига пророка Исаије (48,17-22; 49,1-4)
17. Овако вели Господ, избавитељ твој, светац Израиљев: „Ја сам Господ Бог твој који те учим да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш.” 18. О, да си пазио на заповести моје! Мир би твој био као река, и правда твоја као валови морски; 19. И семена би твог било као песка, и порода утробе твоје као зрна његовех; име се њихово не би затрло ни истребило испред мене. 20. Изађите из Вавилона, бежите од Халдејаца; гласно певајући објављујте, казујте, разглашујте до крајева земаљских; реците: “Избави Господ слугу свог Јакова”. 21. Неће ожедњети кад их поведе преко пустиње; воду из стене точиће им, јер ће расцепити камен и потећи ће вода. 22. Нема мира безбожницима вели Господ.

1. Послушајте ме, острва, и пазите народи даљни. Господ ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје. 2. И учинио је уста моја да су као оштар мач, у сену руке своје сакри ме; учинио ме је сјајном стрелом, и у телу својем сакри ме. 3. И рече ми: „Ти си слуга мој, у Израиљу ћу се тобом прославити.” 4. А ја рекох: „Узалуд се трудих узалуд и напразно потроших силу своју; али опет суд је мој у Господа и посао мој у Бога мог.”


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (27,1-41)
1. Кад Исак остари и очи му потамнеше, те не виђаше, дозва Исава старијег сина свог, и рече му: „Сине!" А он одговори: „Ево ме.” 2. Тада рече: „Ево остарио сам, не знам кад ћу умрети; 3. Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова; 4. и зготиви ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нисам умро.” 5. А Ревека чу шта Исак рече сину свом Исаву. И Исав отиде у планину да улови лова и донесе. 6. А Ревека рече Јакову сину свом говорећи: „Гле, чух оца твог, где беседи с Исавом братом твојим и рече: 7. 'Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом док несам умро.' 8. Него сада, сине, послушај ме што ћу ти казати. 9. Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твом јело од њих, како радо једе. 10. Па ћеш унети оцу да једе и да те благослови док не умро.” 11. А Јаков рече Ревеци матери својој: „Али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак; 12. може ме опипати отац, па ће се осетити да сам га хтео преварити, те ћу навући на се проклетство место благослова.” 13. А мати му рече: „Нека проклетство твоје, сине, падне на мене; само ме послушај, и иди и донеси ми.” 14. Тада отишав узе и донесе матери својој; а мати његова зготови јело како јеђаше радо отац његов. 15. Па онда узе Ревека најлепше хаљине старијег сина свог, које беаху у ње код куће, и обуче Јакова млађег сина свог. 16. И јарећим кожицама обложи му руке и врат где беше гладак. 17. И даде Јакову сину свом у руке јело и хлеб што зготови. 18. А он уђе к оцу свом и рече: „Оче.” А он одговори: „Ево ме; који си ти, сине?” 19. И Јаков рече оцу свом: „Ја, Исав твој првенац; учинио сам како си ми рекао; дигни се, посади се да једеш лова мог, па да ме благослови душа твоја.” 20. А Исак рече сину свом: „Кад брже нађе, сине?” А он рече: „Господ Бог твој даде, те изађе преда ме.” 21. Тада рече Исак Јакову: „Ходи ближе, сине да те опипам јеси ли син мој Исав или не.” 22. И приступи Јаков к Исаку оцу свом, а он га опипа, па рече: „Глас је Јаковљев, али руке су Исавове.” 23. И не позна га, јер му руке беху као у Исава брата његова рутаве; зато га благослови; 24. И рече му: „Јеси ли ти син мој Исав?” А он одговори: „Ја сам.” 25. Тада рече: „А ти дај сине, да једем лова твог, па да те благослови душа моја.” И даде му, те једе; па му донесе и вина, те пи. 26. Потом Исак отац његов рече му: „Ходи сине, целуј ме.” 27. И он приступи и целива га; а Исак осети мирис од хаљина његовех, и благослови га говорећи: „Гле, мирис сина мог као мирис од поља које благослови Господ.” 28. Бог ти дао росе небеске, и добре земље и пшенице и вина изобила! 29. Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње а благословен који тебе узблагосиља!” 30. А кад Исак благослови Јакова, и Јаков отиде испред Исака оца свог, у тај час дође Исав брат његов из лова. 31. Па зготови и он јело и унесе оцу свом, и рече му: „Устани, оче, да једеш што ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја.” 32. А Исак отац његов рече му: „Ко си ти?” А он рече: „Ја, син твој, првенац твој Исав.” 33. Тада се препаде Исак, и рече: „Ко? да где је онај који улови и донесе ми лова, и од свега једох пре него ти дође, и благослових га? Он ће и остати благословен.” 34. А кад чу Исав речи оца свог, вриште иза гласа и ожалости се веома, и рече оцу свом: „Благослови и мене, оче.” 35. А он му рече: „Дође брат твој с преваром, и однесе твој благослов.” 36. А Исав рече: „Право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенство ми узе, па ето сада ми узе и благослов.” Потом рече: „Ниси ли и мени оставио благослов?” 37. А Исак одговори, и рече Исав: „Ето сам га поставио теби за господара; и сву браћу његову дадох му да му буду слуге; пшеницом и вином укрепих га; па шта бих сада теби учинио, сине?” 38. А Исав рече оцу свом: „Еда ли је само један благослов у тебе, оче? Благослови и мене, оче.” И стаде иза гласа плакати Исав. 39. А Исак отац његов одговарајући рече му: „Ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго. 40. Али ћеш живети од мача свог, и брату ћеш свом служити; али ће доћи време, те ћеш пошто се наплачеш скршити јарам његов с врата свог.” 41. И Исав омрзе љуто на Јакова ради благослова, којим га благослови отац, и говораше у срцу својем: „Близу су жалосни дани оца мог, тада ћу убити Јакова брата свог.”

Приче Соломонове (19,16-25)
16. Ко држи заповести, чува душу своју; а ко не мари за путеве своје, погинуће. 17. Господу позајмњује ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово. 18. Карај сина свог докле има надања и на погибао његову да не прашта душа твоја. 19. Велик гнев показуј кад прашташ кар, и кад опростиш, после већма покарај. 20. Слушај свает и примај наставу, да после будеш мудар. 21. Много има мисли у срцу човечем, али што Господ науми оно ће остати. 22. Жеља човеку треба да је да чини милост, а бољи је сиромах него лажа. 23. Страх је Господњи на живот; у кога је он, борави сит, нити га походи зло. 24. Лењивац крије руку своју у недра, ни к устима својим не приноси је. 25. Удри потсмевача да луди омудра, и разумнога накарај да разуме науку.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Св. Марија Египћанка. Животопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски. Неки Јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог, жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога, када стајаше на молитви, виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини, да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име, и друго и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год.

2. Св. Мелитон еп. Сардијски, у Малој Азији. Знаменити пастир Цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се опет да унесе мир у Цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако, око 170. год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и Цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, св. Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. год.

3. Преп. Прокопије Чех. Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год.

Покајница дивна, самомученица,
Марија се сакри од људскога лица –
О да грешне мене,
Страшћу помрачене,
Страсти су зверови што нам срце ију,
У нама ко змије тајно гнездо вију –
О да грешне мене,
Страшћу разједене!
Но да грешне спасеш ти пострада, Христе,
Не гнушај се сада од мене нечисте!
Чуј вaпаj Марије
Од свих најгрешније!
Смилова се Господ, Марију исцели,
Помрачену душу као снег убели
Хвала ти Свеблаги,
Господе предраги!
Суд нечист очисти, златом га позлати,
Напуни га препун Своје благодати –
То је милост права,
Теби, Боже, слава!
Па Марија поста Духом обасјана
И к’о ангел Божји снагом опасана,
Силом Твојом, Христе.
Милошћу Пречисте!
Шта мирише тако у страшној пустињи,
Као тамјан красан у храмовној скрињи?
То Марија дише –
Светињом мирише!

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме… И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како у гробу лежи мртво тело Онога који је за живота мртве оживљавао;
2. како и против Њега мртвога ври гнев непријатеља Његових;
3. како се ученици Његови закључаше у једној кући страха ради јудејскога.

БЕСЕДА
о испуњеном великом пророчанству

Као јагње на заклање вођен би. (Ис. 53, 7)

Кроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса, вођена на заклање као што се јагње води. А јагње се да водити на заклање исто као и на пашу: без одбране, без узнемирености, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране, без узнемирености, без злобе. Нити рече: не чините то, људи! Нити упита: зашто то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протестова. Нити се наљути. Нити помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца, Он ћуташе. Кад Му лице би упрљано од пљувања, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак уз пут, Он трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту, Он се не пожали људима него Оцу. Кад издисаше, Он управи Свој поглед и уздах к небу, а не к земљи. Јер извор Његове снаге јесте небо, а не земља. Извор Његове утехе у Богу, а не у људима. Права домовина Његова Царство небеско, а не земаљско. Гле, јагње Божије које узе на се гријехе свијета! То беше први узвик Јована Крститеља кад опази Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево, под теретом грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво!
О браћо, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу злобу, и немоћ, и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве – или ако одбацимо ту жртву – вредност нас самих по себи равна се нули, равна се диму без огња, и облаку без светлости.
О Господе несравњиви у милости, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024