МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица Педесетнице
Петак седмице седме
31.05.1996
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Мај 1996.
1   Среда
2   Четвртак
3   Петак
4   Субота
5   Недеља
6   Понедељак
7   Уторак
8   Среда
9   Четвртак
10   Петак
11   Субота
12   Недеља
13   Понедељак
14   Уторак
15   Среда
16   Четвртак
17   Петак
18   Субота
19   Недеља
20   Понедељак
21   Уторак
22   Среда
23   Четвртак
24   Петак
25   Субота
26   Недеља
27   Понедељак
28   Уторак
29   Среда
30   Четвртак
31  ▶ Петак

Дела светих апостола, зачало 50 (27,1-44)
1. И како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. 2. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намером да пловимо у азијска места, отиснусмо се; с нама беше Аристарх, Македонац из Солуна. 3. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему. 4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто ветрови бејаху супротни. 5. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. 6. И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. 7. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне. 8. И с муком пловећи поред обале приспесмо у неко место које се зове Добра пристаништа, близу којега беше град Ласеја. 9. Па како прође доста времена и већ пловљење не беше без опасности, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле 10. Говорећи им: „Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше." 11. Али капетан више верова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим речима. 12. А пошто пристаниште не беше згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и северозападу. 13. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита. 14. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран ветар који се зове североисточњак. 15. И кад захвати лађу и она се не могаше ветру противити, препустисмо се валовима да нас носе. 16. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац, 17. који извукавши, употребише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху. 18. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. 19. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски. 20. А кад се ни сунце ни звезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, беше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. 21. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: „Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. 22. И ево сада вам саветујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе. 23. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим, 24. Говорећи: 'Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом.' 25. Зато, људи, будите расположени, јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено. 26. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво." 27. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. 28. И измеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измерише и нађоше петнаест хвати. 29. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. 30. А кад лађари гледаху да побегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве, 31. рече Павле капетану и војницима: „Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти." 32. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде. 33. А још пре свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: „Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши. 34. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе." 35. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести. 36. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. 37. А у лађи беше нас душа свега двеста седамдесет и шест. 38. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. 39. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са песковитом обалом, на коју решише, ако буде могуће, да извуку лађу. 40. И одвезавши котве пустише у море, и одрешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према ветру управише обали. 41. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. 42. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. 43. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намеру и заповеди онима који могу пливати да први искоче и изађу на земљу, 44. а остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.
Јеванђеље Јован, 57. зач. (17,18-26)
18. Као што ти мене посла у свет, и ја њих послах у свет. 19. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. 20. Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: 21. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао. 22. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. 23. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. 24. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света. 25. Оче праведни, свет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. 26. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети мученици Теодот и седам девојака мученица, Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона, и Јулија. Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири, за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају.“ (1. Кор 7, 29) А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот, као да беше у туђем телу, имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: „Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити“. – Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун).

2. Свети мученици Петар, Дионисије, Андреј, Павле и Христина. Петар – диван младић, Дионисије – муж угледни, Андреј и Павле – војници, и Христина – шеснаестогодишња девица, сви исповедише храбро Христа Господа и поднеше муке и смрт за име Његово. Неки Никомах, који с њима би мучен, одрече се Христа усред мука, и наједном сиђе с ума, па као бесан гризаше своје тело и бацаше пену на уста докле не издахну. То је било 250. године.

3. Свети мученици Ираклије, Павлин, Венедим. Беху Атињани. Пострадаше за веру у време Декијево. За име Христово беху сажежени у пећи огњеној.

Крај Анкире на зеленом брегу,
Ту дружина гоњених хришћана
С благословом објед обједаше.
Што је сунце међ’ звездама сјајним
To Теодот у дружини бјеше,
A до њега презвитер Фронтоне.
Па Теодот бесједи Фронтону:
– Ово мјесто приличи за цркву
Над моштима чесних мученика!
Теодоту Фронтон одговара:
– Постарај се ти предивни муже,
Добави нам мошти мученика,
Цркву ћемо лако сазидати,
Мјесто ово црквом украсити.
Осмјехну се Теодот предивни,
Прстен скида са деснице руке,
Па га даје чесноме Фронтону,
Оваку му ријеч говорећи:
– Ријеч ти часна, a прстен ти залог,
Мошти ћу ти скоро добавити
И на ово мјесто положити!
To Теодот проричући рече,
Проричући своје страданије,
И за Христа своје мучеништво,
Како рече онако се стече.
Мошти су му туне положене,
И над њима црква саграђена.
Диван спомен бесмртне побједе
Крај Анкире на зеленом брегу.

РАСУЂИВАЊЕ
Скривати врлину своју и подвиг свој био је обичај подвижника и подвижница, не само првих времена Хришћанства, него и кроз све векове до наших дана. Евдокија, жена славнога кнеза Димитрија Донскога, ослободиоца Русије од Татара, остане удовом 1389. године, и то још доста млада. Сва прожета благочешћем ова кнегиња зидала је храмове, делила милостињу, тајно изнуравала своје тело постом и бдењем. До тела је носила железне ланце. Међутим, пред светом се вазда јављала насмејана, одевена у раскош, окићена бисером. Свет је свашта говорио o њој; почели су се проносити гласови o њеном неморалном животу. To дочују и њени синови; па увређени и озлојеђени кажу мајци отворено шта се говори o њој. Мајка отвори своју раскошну хаљину, и деца са ужасом великим видеше њено тело, сасвим сухо и усахло, утегнуто ланцима железним.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на мученике и то:
1. како им Дух Свети пружа утеху у страдањима,
2. како понекад, према Своме произвољењу, чини њихова тела несагоривим.

БЕСЕДА
о сведочењу Духа Божјег

Дух истине, који од оца исходи, он ће свједочити за мене. (Јов. 15, 26)

Бог Син шаље у свет Бога Духа Светога да сведочи о Њему до краја времена. Он ће свједочити за мене.
Како ће сведочити Бог Дух о Богу Сину? Сведочиће на многе начине, као:
привлачиће људске душе Цркви Христовој;
отварајући им смисао Светога Писма;
доводећи им на памет заповести Христове;
дајући речима Христовим топлину, свежину, силу и милину;
обраћајући покајане грешнике у праведнике,
испуњујући сва обећања и пророчанства Христова на људима, на народима и на Цркви Божјој;
утврђујући Цркву Христову и држећи је чврсту против свих бура времена и свих злоба адских и људских кроз векове и векове.
Дух који дејствује на ове и на многе друге сличне начине, јесте Дух Божји, Дух истине, благи. животворни, свесилни.
Ниједна реч Христова не противи се Духу Божјем, нити се Дух Божји противи иједној речи Христовој. Зато кад Дух Божји благоизволи ући у срце човеково, Он бива живим и нелажним сведоком свега што Христос рече и учини. И човек онда верује радосно и непоколебљиво. Јер како да не верује највећем и најтрајнијем Очевидцу и Саучаснику свих речи, свих чудеса и свих дела Христових?
Зато, браћо моја, молимо се пре свега и изнад свега, да овај Очевидац и Саучасник, Дух Свети и Свесилни, усели се у срца наша, да би вера наша постала жива, непоколебљива и радостотворна. О Боже Душе Свети, Душе истине, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024