МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица Педесетнице
Петак седмице седме
17.06.1994
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јун 1994.
1   Среда
2   Четвртак
3   Петак
4   Субота
5   Недеља
6   Понедељак
7   Уторак
8   Среда
9   Четвртак
10   Петак
11   Субота
12   Недеља
13   Понедељак
14   Уторак
15   Среда
16   Четвртак
17  ▶ Петак
18   Субота
19   Недеља
20   Понедељак
21   Уторак
22   Среда
23   Четвртак
24   Петак
25   Субота
26   Недеља
27   Понедељак
28   Уторак
29   Среда
30   Четвртак

Дела светих апостола, зачало 50 (27,1-44)
1. И како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. 2. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намером да пловимо у азијска места, отиснусмо се; с нама беше Аристарх, Македонац из Солуна. 3. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему. 4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто ветрови бејаху супротни. 5. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. 6. И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. 7. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне. 8. И с муком пловећи поред обале приспесмо у неко место које се зове Добра пристаништа, близу којега беше град Ласеја. 9. Па како прође доста времена и већ пловљење не беше без опасности, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле 10. Говорећи им: „Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше." 11. Али капетан више верова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим речима. 12. А пошто пристаниште не беше згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и северозападу. 13. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита. 14. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран ветар који се зове североисточњак. 15. И кад захвати лађу и она се не могаше ветру противити, препустисмо се валовима да нас носе. 16. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац, 17. који извукавши, употребише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху. 18. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. 19. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски. 20. А кад се ни сунце ни звезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, беше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. 21. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: „Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. 22. И ево сада вам саветујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе. 23. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим, 24. Говорећи: 'Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом.' 25. Зато, људи, будите расположени, јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено. 26. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво." 27. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. 28. И измеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измерише и нађоше петнаест хвати. 29. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. 30. А кад лађари гледаху да побегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве, 31. рече Павле капетану и војницима: „Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти." 32. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде. 33. А још пре свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: „Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши. 34. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе." 35. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести. 36. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. 37. А у лађи беше нас душа свега двеста седамдесет и шест. 38. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. 39. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са песковитом обалом, на коју решише, ако буде могуће, да извуку лађу. 40. И одвезавши котве пустише у море, и одрешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према ветру управише обали. 41. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. 42. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. 43. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намеру и заповеди онима који могу пливати да први искоче и изађу на земљу, 44. а остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.
Јеванђеље Јован, 57. зач. (17,18-26)
18. Као што ти мене посла у свет, и ја њих послах у свет. 19. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. 20. Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: 21. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао. 22. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. 23. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. 24. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света. 25. Оче праведни, свет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. 26. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети Митрофан, први патријарх цариградски. Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!“ И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

2. Свети мученик Конкордије. Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.

3. Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан. Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушавши у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.

4. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.

5. Свештеномученик Астије, епископ драчки. Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.

6. Свете Марта и Марија. Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.

Гостољубље врлина je Богом наређена.
Њом јe досад многа душа у Рај уведена.
Аврам дивни гостољубље показа безмерно,
И безмерно, и срдачно, a не лицемерно.
E цар Давид гостољубље поштоваше много,
Зато живот цар Саула он чуваше строго
A Старији кад се јави од старог Аврама.
Од Потомка Давидова кад се сакри тама.
Тада Марта и Марија, сестре Лазареве,
Гостољубље показаше, гостољубне деве:
Угостише Највећега откад сунце тече,
Гостољубљем Рај небесни свака од њих стече.
Гостољубљем савршеним у срцу и јелу
Гостољубљем преизрјадним на речи и делу.
A Господ се пребогати богато одужи.
Те дом овај гостољубни када смрт растужи
Исус брата умрлога сестрама васкресе,
Те и њима славу вечну кроз сав свет пронесе,
To je плата гостољубљу од самога Бога,
Господ воли гостољубље срца искренога.
Црква света поноси се Мартом и Маријом.
Учећ да смо и ми гости за софром Божијом.

РАСУЂИВАЊЕ
Страшно је убити човека. Нема речи, која би описала ужас, који спопада човекоубицу. Док се човек спрема да убије човека, он помишља, да је свеједно убити човека што и убити вола. Но кад свој умишљени злочин изврши, онда се наједанпут осети, да је објавио рат небу и земљи, и да је постао као изгнан и одсечен и од неба и од земље. Убијени му не даје мира ни дању ни ноћу. Св. Зосиму дође на Синај неки познати разбојник и замоли, да га замонаши. Зосим га обуче у монашку ризу и посла у манастир преп. Доротеја код Газе, да се тамо у киновији подвизава. После 9 година дође му натраг замонашени разбојник и потражи своје мирско одело дајући му расу натраг. На питање зашто то чини, одговори разбојник, да се 9 година усрдно Богу молио, постио, бдио и вршио свако послушање; да осећа да су му многи греси опроштени, но да га један грех његов мучи непрестано. Убио је некад једно невино дете, и то дете му се јавља и дању и ноћу и пита: „Зашто си ме убио?“ Зато се решио, да иде и преда се властима, да би га власт погубила и тако платио крв крвљу. Обукавши се у своје пређашње одело, оде у град Диоспољ, где призна свој злочин и би посечен. И тако својом крвљу опра крвави грех свој.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење Гадаринских лудака (Мат. 8, 28)) и то:
1. како Господ изгони демоне из лудака, и лудаци постају мирни и кротки,
2. како Господ стоји крај мене и чека, да буде позват да ми помогне и очисти ме од сваког злог духа, који ме држи против Бога и одваја од Бога.

БЕСЕДА
о уздању у Господа а не у свој разум

Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се. (Приче Сол. 3, 5)

Кад би се све планине кренуле на тебе, да ли би их ти могао рукама одгурнути? Не би. А кад би се мрак за мраком свих тајни на небу и на земљи навалио на малену свећицу твога разума, да ли би их твој разум могао осветлити? Још мање. Не ослањај се на свој разум, јер и од те ништавне ствари, коју ти називаш разумом, већи део ништа друго није до мртав пепео. Не ослањај се на свој разум, јер и он пита, а не одговара. О човече, не ослањај се на свој разум, јер то је друм, по коме јури светина, гладна, и жедна, шарена и радознала, светина чулних утисака.
Уздај се, о човече, у Господа свијем срцем својим. У Њега је разум бесконачни и свевидовити. Мој је разум моја је сила (8, 14), говори Господ. Он гледа стазе којима крв твоја тече, и сва распућа којим мисли твоје лутају. Он ти се са сажаљењем и љубављу нуди за вођу, а ти се уздаш у твој помрачени и ништавни разум! А где би твој разум пре твога рођења? И где би твој разум онда, када ти се тело уобличаваше, када ти срце поче врити крвљу, када ти се очи почеше отварати, када ти глас поче из грла тећи? По чијем разуму би све то док твој још спаваше као угаљ у рудокопу? Па и од кад ти се твој разум пробудио, можеш ли набројати све обмане, на које те је навео, све лажи, у које те је уплео, све опасности, које није предвидео? О брате мој, уздај се једино у Господа свијем срцем својим! Он те је безброј пута избавио до сада од твога сопственог разума, од обмана и лажи његових, од опасности, у које те је гурао. Што је слепац према окатом, то и твој разум према разуму Божјем. Уздај се у вођу, о слепче. Уздај се, брате, једино у Господа свијем срцем својим.
О Господе Свевидећи, Вечни и Непогрешни Разуме, дубљи од васионе и светлији од сунца, избави нас и од сада од заблуда нашег разума. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024