МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица шеста поста - Цветна
Петак 6. седмице Великог поста
22.04.1994
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1994.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15   Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22  ▶ Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота


На 6. часу
Књига пророка Исаије (66,10-24)
10. Радујте се с Јерусалимом и веселите се у њему сви који га љубите; радујте се с њим сви који га жалисте. 11. Јер ћете сати сисе од утехе његове, и наситићете се, саћете и наслађиваћете се у светлости славе његове. 12. Јер овако вели Господ: „Гле, ја ћу као риеку довести к њему мир и славу народа као поток бујан, па ћете сати; бићете ношени на рукама и миловани на коленима. 13. Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити, и утешићете се у Јерусалиму. 14. Видећете и обрадоваће се срце ваше и кости ће се ваше помладити као трава, и знаће се рука Господња на слугама његовим и гнев на непријатељима његовим.” 15. Јер, гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. 16. Јер ће Господ судити огњем и мачем својим сваком телу, и много ће бити побијенијех од Господа. 17. Који се освештавају и који се очишћају у вртовима један за другим јавно, који једу месо свињеће и ствари гадне и мише, сви ће изгинути, вели Господ. 18. А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. 19. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих који се спасу к народима у Тарсис, у Фул и у Луд, који натежу лук, у Тувал и у Јаван и на даљна острва, која не чуше гласа о мени нити видеше славе моје, и јављаће славу моју по народима. 20. И сву ће браћу вашу из свих народа довести Господу на дар на коњима и на колима и на носилима и на мазгама и на камилама ка светој гори мојој у Јерусалим, вели Господ, као што приносе синови Израиљеви дар у чисту суду у дом Господњи. 21. И између њих ћу узети свештенике и Левите, вели Господ. 22. Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ, тако ће стајати семе ваше и име ваше. 23. И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ. 24. И излазиће и гледаће мртва телеса оних људи који се одметнуше од мене; јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (49,33; 50,1-26)
33. А кад изговори Јаков заповести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умре, и прибран би к роду свом.

1. Тада Јосиф паде на лице оцу свом, и плака над њим целујући га. 2. И заповеди Јосиф слугама својим лекарима да мирисима помажу оца његова; и лекари помазаше мирисима Израиља. 3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба оним које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана. 4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците: 5. „Отац ме је мој заклео говорећи: 'Ево, ја ћу скоро умрети; у гробу мом, који ископах у земљи Хананској, онде ме погреби.' Па сада да идем да погребем оца свог, а после ћу опет доћи.” 6. А Фараон му рече: „Иди, погреби оца свог како те је заклео.” 7. И отиде Јосиф да погребе оца свог; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старешине од дома његова и све старешине од земље Мисирске, 8. а сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само децу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској. 9. И пође с њим и кола и коњика толико да беше војска врло велика. 10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с оне стране Јордана, плакаше онде много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана. 11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видеше плач на гумну Атадову, рекоше: „У великој су жалости Мисирци.” Зато прозваше оно место с оне стране Јордана жалост Мисирска. 12. И учинише му синови његови како им беше заповедио. 13. Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамри. 14. И погребавши оца свог врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који баху изашли с њим да погребу оца његова. 15. А браћа Јосифова видећи где им отац умре, рекоше: „Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.” 16. Зато поручише Јосифу: „Отац твој заповеди на смрти и рече: 17. 'Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и грех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твог'.” А Јосиф заплака се кад му то рекоше. 18. После дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: „Ево смо слуге твоје.” 19. А Јосиф им рече: „Не бојте се, зар сам ја место Бога? 20. Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ. 21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу децу.” Тако их утеши и ослободи. 22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца свог, и поживе сто и десет година. 23. И виде Јосиф синове Јефремове до трећег колена; и синови Махира сина Манасина родише се и одрастоше на коленима Јосифовем. 24. И рече Јосиф браћи својој: „Ја ћу скоро умрети; али ће вас зацело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.” 25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: „Заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.” 26. Потом умре Јосиф, а беше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

Приче Соломонове (31,8-32)
8. Отворај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти. 9. Отворај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме. 10. Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер. 11. Ослања се на њу срце мужа њена, и добитка неће недостајати. 12. Чини му добро, а не зло, свега века свог. 13. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. 14. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. 15. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим. 16. Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. 17. Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје. 18. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. 19. Рукама својим маша се преслице, и прстима својима држи вретено. 20. Руку своју отвора сиромаху, и пружа руке убогоме. 21. Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена има по двоје хаљине. 22. Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је. 23. Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским. 24. Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. 25. Одело јој је крјепост и лепота, и осмева се на време које иде. 26. Уста своја отвора мудро и на језику јој је наука блага. 27. Пази на владање чељади своје, и хлеба у лености не једе. 28. Синови њени подижу се и благосиљају је; муж њен такођер хвали је; 29. Многе су жене биле врсне, али ти их надвишујеш све. 30. Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. 31. Подајте јој од плода руку њезиних, и нека је хвале на вратима дела њена.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Св. муч. Евпсихије. Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше Црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362. год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „Ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. – На то цар одговори: „Знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ – Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. год.

Мужествени Вадим смрт у очи гледа
И Нирсана жали што га снађе беда
Нирсан с голим мачем пред Вадимом стоји,
Не боји се Бога, ал’ се свеца боји
Замахује мачем, замахује, спушта!
Пред витезом божјим – малодушност сушта!
– Нирсане, Нирсане! Вадим њему збори,
На путу за вечност Вадим ти говори:
Порек’о си Христа, лаж си пригрлио,
Самом себи душу сам си погубио.
Ја смрт жељно чекам сваког Божјег сата,
Да од вечног царства отвори ми врата.
Но од твоје руке ја жалих умрети,
И никад те више, кнеже, не видети
Издајника Христа вечна криће тама,
А два пута црња – убицу хришћана –
То изрече светац, па умуче муком,
И Нирсан га закла уздрхталом руком.
Тако лав погибе од плашљива зеца!
Но ког’ уби Нирсан? Себе или свеца?
Вечна правда збори: лупеж себи суди
А Божијем свецу ништа не нахуди.

РАСУЂИВАЊЕ
Прича се за Перикла, да је био човек безмало савршене људске лепоте, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега, колико више смо, дакле, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим 12, 10), наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи, да се држимо Христа кроткога и пречистога, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак – у овоме је главна мудрост духовна.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту, и Марија Га у први мах не познаје,
2. како Он кротко ословљава Марију, и Марија Га познаје и радује Му се, и радост своју саопштава ученицима.

БЕСЕДА
о потреби смрти ради рода многог

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно
пшенично паднувши на земљу не умре,
онда једно остаје; ако ли умре много
рода роди. (Јов. 12, 24)

Зашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не, него зато да би живела и род родила. Сејући семе, сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли и иструлели? Не, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду. О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота.

О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024