МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица прва поста – Чиста – Православља
Петак 1. седмице Великог поста
22.02.1980
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Фебруар 1980.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15   Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22  ▶ Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (3,1-14)
1. Јер гле, Господ, Господ над војскама узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хлебу и сваку потпору у води, 2. јунака и војника, судију и пророка и мудраца и старца, 3. педесетника и угледна човека, и саветника и вешта уметника и човека речита. 4. И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари. 5. И чиниће силу у народу један другоме и сваки ближњем свом; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштена. 6. И човек ће ухватити брата свог из куће оца свог говорећи: „Имаш хаљину, буди нам кнез, овај расап нека је под твојом руком.” 7. А он ће се заклети у онај дан говорећи: „Нећу бити лекар, нити имам код куће хлеба ни хаљине, не постављајте ме кнезом народу.” 8. Јер се обори Јерусалим и Јуда паде, јер се језик њихов и дела њихова противе Господу да драже очи славе његове. 9. Што се види на лицу њиховом сведочи на њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло. 10. Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дела својих. 11. Тешко безбожнику! Зло ће му бити, јер ће му се наплатити руке његове. 12. Народу мом чине силу деца, и жене су им господари. Народе мој! који те воде, заводе те, и кваре пут хода твог. 13. Устаје Господ на парбу, стоји да суди народима. 14. Господ ће доћи на суд са старешинама народа свог и с кнезовима његовим, јер ви потрсте виноград, грабеж од сиромаха у вашим је кућама.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (2,20-25; 3,1-20)
20. и Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; 22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23. А Адам рече: „Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. 24. За то ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. 25. А беху обоје голи, Адам и жена му, и не беше их срамота.

1. Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: „Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?” 2. А жена рече змији: „Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; 3. само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.” 4. А змија рече жени: „Нећете ви умрети; 5. него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.” 6. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. 7. Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче. 8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. 9. А Господ Бог викну Адама и рече му: „Где си?” 10. А он рече: „Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.” 11. А Бог рече: „Ко ти каза да си го? Да ниси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?” 12. А Адам рече: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.” 13. А Господ Бог рече жени: „Зашто си то учинила?” А жена одговори: „Змија ме превари, те једох.” 14. Тада рече Господ Бог змији: „Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века. 15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њена; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.” 16. А жени рече: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар.” 17. Па онда рече Адаму: „Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; 18. трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; 19. са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.” 20. И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свим живима.

Приче Соломонове (3,19-34)
19. Господ је мудрошћу основао земљу, утврдио небеса разумом. 20. Његовом мудрошћу развалише се бездане и облаци капљу росом. 21. Сине мој, да ти то не одлази из очију; чувај праву мудрост и разборитост; 22. И биће живот души твојој и накит грлу твом. 23. Тада ћеш ићи без бриге путем својим, и нога твоја неће се спотаћи. 24. Кад лежеш, нећеш се плашити, и кад почиваш, сладак ће ти бити сан. 25. Нећеш се плашити од нагле страхоте ни од погибли безбожничке кад дође. 26. Јер ће ти Господ бити узданица и чуваће ти ногу да се не ухвати. 27. Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити. 28. Не говори ближњем свом: „Иди”, и „Дођи други пут,” и „Сутра ћу ти дати”, кад имаш. 29. Не куј зла ближњем свом који живи с тобом без бриге. 30. Не свађај се ни с ким без узрока, ако ти није учинио зла. 31. Немој завидети насилнику, ни изабрати кога пута његова. 32. Јер је мрзак Господу зликовац, а у праведних је тајна његова. 33. Проклетство је Господње у кући безбожниковој, а стан праведнички благосиља. 34. Јер потсмевачима он се потсмева, а кроткима даје милост.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети мученик Никифор. Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.

2. Свештеномученик Петар Дамаскин. О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.

Осам врста знања Дамаскин наброја
За људе духовног и божанског соја:
Прво: знање скорби и свих искушења,
Друго: знање суме својих сагрешења,
Својих сагрешења и Божје доброте.
Tpeћe: знање језе, муке и страхоте,
Пред смрт и у смрти, и по разлучењу,
Кад душа предстане праведном суђењу.
Четврто: познање Христа Спаситеља,
Његовог живота, и свих светитеља,
Светитељских дела, трпљења и речи,
Што ко сребрн-звоно кроз векове јечи.
Пето је познање природних својстава.
Смена и промена физичких појава.
Шесто је познање облика и ствари,
Свих чувствених бића, природних утвари.
Седмо: знање света умног, духовнога,
Ангелског и адског, и доброг и злога.
A осмо је знање – познавање Бога,
Јединог Светога. Крепког, Бесмртнога.
Богословљем ово знање именују
До њега се ретки, ретки узвисују:
Највећа чистота богослову треба,
Јер нечисто срце не стиже до неба.
Дамаскин присвоји седам нижих знања
И до осмог дође, до богопознања.
A осмо се Богом даје и дарује,
Оно нит се учи, нит се заслужује.

РАСУЂИВАЊЕ
Свети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: „Општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божја, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности… Све ово, иако изгледа супротно једно другом, ипак је по намени све врло добро.“ У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као извор радости и то:
1. у мукама живота, које само Он може заменити радошћу,
2. у ропству страсти, које само Он може заменти радошћу слободе,
3. у смрти, из које нас само Он може васкрснути.

БЕСЕДА
о речи Божјој јачој од смрти

Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8, 52)

Ако свећа гори у соби, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој, тај држи и со и светлост, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити.
Ко држи реч Христову у себи, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра, и храни, и осветљава, и оживљава. Био он у телу или ван тела, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела, али не од Христа, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца.
Али шта значи, браћо, одржати реч Христову у себи? То значи: прво – одржати је у уму своме, мислећи о њој; друго – одржати је у срцу своме, љубећи је; треће – одржати је у вољи својој, испуњујући је на делу, и четврто – одржати је и језиком, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју, одржати реч Христову значи – испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову, ваистину неће окусити смрт довека.
О Господе наш, Господе јаки, јачи од смрти, даруј нам јачине и разума, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти, и смрт да не окуси нас – да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024