МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица шеста поста - Цветна
Петак 6. седмице Великог поста
12.04.1957
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1957.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11   Четвртак
12  ▶ Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22   Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (66,10-24)
10. Радујте се с Јерусалимом и веселите се у њему сви који га љубите; радујте се с њим сви који га жалисте. 11. Јер ћете сати сисе од утехе његове, и наситићете се, саћете и наслађиваћете се у светлости славе његове. 12. Јер овако вели Господ: „Гле, ја ћу као риеку довести к њему мир и славу народа као поток бујан, па ћете сати; бићете ношени на рукама и миловани на коленима. 13. Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити, и утешићете се у Јерусалиму. 14. Видећете и обрадоваће се срце ваше и кости ће се ваше помладити као трава, и знаће се рука Господња на слугама његовим и гнев на непријатељима његовим.” 15. Јер, гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. 16. Јер ће Господ судити огњем и мачем својим сваком телу, и много ће бити побијенијех од Господа. 17. Који се освештавају и који се очишћају у вртовима један за другим јавно, који једу месо свињеће и ствари гадне и мише, сви ће изгинути, вели Господ. 18. А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. 19. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих који се спасу к народима у Тарсис, у Фул и у Луд, који натежу лук, у Тувал и у Јаван и на даљна острва, која не чуше гласа о мени нити видеше славе моје, и јављаће славу моју по народима. 20. И сву ће браћу вашу из свих народа довести Господу на дар на коњима и на колима и на носилима и на мазгама и на камилама ка светој гори мојој у Јерусалим, вели Господ, као што приносе синови Израиљеви дар у чисту суду у дом Господњи. 21. И између њих ћу узети свештенике и Левите, вели Господ. 22. Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ, тако ће стајати семе ваше и име ваше. 23. И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ. 24. И излазиће и гледаће мртва телеса оних људи који се одметнуше од мене; јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (49,33; 50,1-26)
33. А кад изговори Јаков заповести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умре, и прибран би к роду свом.

1. Тада Јосиф паде на лице оцу свом, и плака над њим целујући га. 2. И заповеди Јосиф слугама својим лекарима да мирисима помажу оца његова; и лекари помазаше мирисима Израиља. 3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба оним које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана. 4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците: 5. „Отац ме је мој заклео говорећи: 'Ево, ја ћу скоро умрети; у гробу мом, који ископах у земљи Хананској, онде ме погреби.' Па сада да идем да погребем оца свог, а после ћу опет доћи.” 6. А Фараон му рече: „Иди, погреби оца свог како те је заклео.” 7. И отиде Јосиф да погребе оца свог; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старешине од дома његова и све старешине од земље Мисирске, 8. а сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само децу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској. 9. И пође с њим и кола и коњика толико да беше војска врло велика. 10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с оне стране Јордана, плакаше онде много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана. 11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видеше плач на гумну Атадову, рекоше: „У великој су жалости Мисирци.” Зато прозваше оно место с оне стране Јордана жалост Мисирска. 12. И учинише му синови његови како им беше заповедио. 13. Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамри. 14. И погребавши оца свог врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који баху изашли с њим да погребу оца његова. 15. А браћа Јосифова видећи где им отац умре, рекоше: „Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.” 16. Зато поручише Јосифу: „Отац твој заповеди на смрти и рече: 17. 'Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и грех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твог'.” А Јосиф заплака се кад му то рекоше. 18. После дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: „Ево смо слуге твоје.” 19. А Јосиф им рече: „Не бојте се, зар сам ја место Бога? 20. Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ. 21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу децу.” Тако их утеши и ослободи. 22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца свог, и поживе сто и десет година. 23. И виде Јосиф синове Јефремове до трећег колена; и синови Махира сина Манасина родише се и одрастоше на коленима Јосифовем. 24. И рече Јосиф браћи својој: „Ја ћу скоро умрети; али ће вас зацело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.” 25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: „Заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.” 26. Потом умре Јосиф, а беше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

Приче Соломонове (31,8-32)
8. Отворај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти. 9. Отворај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме. 10. Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер. 11. Ослања се на њу срце мужа њена, и добитка неће недостајати. 12. Чини му добро, а не зло, свега века свог. 13. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. 14. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. 15. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим. 16. Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. 17. Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје. 18. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. 19. Рукама својим маша се преслице, и прстима својима држи вретено. 20. Руку своју отвора сиромаху, и пружа руке убогоме. 21. Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена има по двоје хаљине. 22. Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је. 23. Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским. 24. Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. 25. Одело јој је крјепост и лепота, и осмева се на време које иде. 26. Уста своја отвора мудро и на језику јој је наука блага. 27. Пази на владање чељади своје, и хлеба у лености не једе. 28. Синови њени подижу се и благосиљају је; муж њен такођер хвали је; 29. Многе су жене биле врсне, али ти их надвишујеш све. 30. Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. 31. Подајте јој од плода руку њезиних, и нека је хвале на вратима дела њена.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Преподобни Јован Лествичник. Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну“. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.

2. Спомен на монаха. Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.

Ko буктиња ниска на гори Синају
Јован се сијаше у небесном cjajy
Покоривши тело, покорив помисли.
Он ступње к победи до тридес исчисли.
Стратегију чудну и дивну тактику
У аманет даде духовном ратнику.
Кој’ духовну борбу жели изучити
И у овој борби славно победити.
„Лествица“ пречудна Духом написана,
Када страшна борба беше окончана,
Кад Јован Победник свет са себе стресе,
Kao дар драгоцен њу браћи донесе.
Епопеја то је душе човечије,
Кад из праха жели к небу да с’ извије,
Епопеја страшна борбе и страдања,
Епопеја светла вере и надања.
To нам Јован даде, Богом просвећени,
Оружје пресветло и теби и мени.
A сада се Јован пред Господом моли,
Да нам Господ помоћ послати изволи
Када се ми к Њему лествицом дижемо.
Да нам руку пружи, да My и стигнемо.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако је унижење пред људима нужно ради узвишења пред Богом, и привремени труд ради бесмртног живота, шта те се тиче, што ће неко махнути главом и насмејати се твоме унижењу? Јован безмолвник био је 10 година епископ у Аскалону, потом видећи да му сметају почасти људске преруши се у проста монаха и дође у манастир Св. Саве Освештаног, где му се даде да скупља и доноси дрва и вари сочиво за раднике. Кад и ту би познан, он се затвори у келију где проживе 47 година хранећи се само земљом.
Тако су стари избегавали почасти људске, за које се многи у наше дане вратоломно боре расипајући душу своју у прах и пепео.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како тело његово скиде с крста Јосиф из Ариматеје,
2. како Јосиф и Никодим обвише тело Господње у чисто платно,
помазаше Га мирисима и положише у гроб нов,
3. како верни и небојажљиви бише ова два угледна човека усред множине непријатеља Христових и усред општега страха и одрицања.

БЕСЕДА
о познавању Сина Божјег усред општег мрака

Заиста овај бијаше син Божији. (Мат. 27, 54)

Те речи изговорио је капетан који је вршио своју дужност савесно као војник. По наредби својих претпостављених он је имао да чува тело Христово на Голготи. Споља као једна машина, унутра човек са будном душом. Он, римски војник, незнабожац, идолопоклоник, виде све шта се зби при смрти Христа Господа, и узвикну: заиста овај бијаше син Божији! Не знајући за Бога Јединога, нити знајући закон и пророке, он наједанпут схвати оно што свештеници Бога Јединога и познаваоци закона и пророка не могоше никако схватити. И тако се обистини и овом приликом реч Господња: ја дођох на овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39). Ваистину, прогледа онај који би духом слеп, а сасвим ослепеше они који мишљаху да виде!
Није могуће да старешине јеврејске не видеше помрачење сунца, не осетише земљотрес, не смотрише камење како се распада, не сагледаше завесу у храму како се цепа, не познаше многе од светих који из отворених гробова изађоше и јавише се у Јерусалиму. Све су то они видели и о свему се тачно осведочили, па ипак је дух њихов остао слеп и срце камено. Све те појаве, страшне и необичне, они су вероватно тумачили – како би и данас неверни чинили – случајем и привиђењима. Безбожници свих времена све тумаче случајем и самообманом кад год се прст Божји јавља да људе покара, упути или обавести.
А римски капетан, Лонгин – тако му беше име – погледа без предрасуде у све што се деси, и исповеди под Крстом веру своју у Сина Божјег. Његов узвик није се отео случајно из његовог устрашеног срца, него је то било његово вероисповедање, за које је он доцније и живот свој положио, да прими бољи у Царству Христовом.
О браћо, како је велики овај римски капетан, који видећи мртва Господа, усред разбојника, распета на ђубришту на Голготи, познаде Га као Бога и исповеди Га као Бога. А како су малени, о браћо, сви они из хришћана, који познаше Господа као васкрсла, као прослављена, као победиоца, и победоносиоца кроз хиљаде светитеља Својих, па ипак држе сумњу у срцу своме као отровну змију, која им све дане трује и живот њихов у вечни мрак сахрањује.
Господе Распети и Васкрсли, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024