МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица друга поста – Пачиста
Четвртак 2. седмице Великог поста
26.02.1942
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Фебруар 1942.
1   Недеља
2   Понедељак
3   Уторак
4   Среда
5   Четвртак
6   Петак
7   Субота
8   Недеља
9   Понедељак
10   Уторак
11   Среда
12   Четвртак
13   Петак
14   Субота
15   Недеља
16   Понедељак
17   Уторак
18   Среда
19   Четвртак
20   Петак
21   Субота
22   Недеља
23   Понедељак
24   Уторак
25   Среда
26  ▶ Четвртак
27   Петак
28   Субота


На 6. часу
Књига пророка Исаије (6,1-12)
1. Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву. 2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двема заклањаше лице своје и двема заклањаше ноге своје, а двема лећаше. 3. И викаху један другоме говорећи: „Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.” 4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима. 5. И рекох: „Јаох мени! погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара Господа над војскама видех својим очима. 6. А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, 7. и дотаче се уста мојих, и рече: „Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се.” 8. Потом чух глас Господњи где рече: „Кога ћу послати?" и „Ко ће нам ићи?" А ја рекох: „Ево мене, пошљи мене." 9. А он рече: „Иди, и реци томе народу: 'Слушајте али нећете разумети, гледајте али нећете познати'. 10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле. 11. А ја рекох: „Докле Господе?” А он рече: „Докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти, 12. и докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи."


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (5,1-24)
1. Ово је племе Адамово. Кад Бог створи човека, по обличју свом створи га. 2. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човек, кад бише створени. 3. И поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју свом, као што је он, и надеде му име Сит. 4. А родив Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери; 5. Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесет година; и умре. 6. А Сит поживје сто и пет година, и роди Еноса; 7. а родив Еноса пожије Сит осам стотина и седам година, рађајући синове и кћери; 8. Тако поживје Сит свега девет стотина и дванаест година; и умре. 9. А Енос поживе деведесет година, и роди Кајинана; 10. а родив Кајинана поживе Енос осам стотина и петнаест година, рађајући синове и кћери; 11. тако поживе Енос свега девет стотина и пет година; и умре. 12. А Кајинан поживе седамдесет година, и роди Малелеила; 13. а родив Малелеила поживе Кајинан осам стотина и четрдесет година, рађајући синове и кћери; 14. тако поживе Кајинан свега девет стотина и десет година; и умре. 15. А Малелеило поживе шездесет и пет година, и роди Јареда; 16. а родив Јареда поживе Малелеило осам стотина и тридесет година, рађајући синове и кћери; 17. тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет и пет година; и умре. 18. А Јаред поживе сто и шездесет и две године, и роди Еноха; 19. а родив Еноха поживе Јаред осам стотина година, рађајући синове и кћери; 20. тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет и две године, и умре. 21. А Енох поживе шездесет и пет година, и роди Матусала; 22. а родив Матусала поживе Енох једнако по вољи Божјој триста година, рађајући синове и кћери; 23. тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година; 24. и живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог.

Приче Соломонове (6,3-20)
3. Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњем свом; иди, припадни, и навали на ближњег свог. 4. Не дај сна очима својима, ни веђама својим дрема. 5. Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару. 6. Иди к мраву, ленивче, гледај путеве његове, и омудрај. 7. Нема вођа ни управитеља ни господара; 8. и опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. 9. Докле ћеш, лењивче, лежати? Кад ћеш устати од сна свог? 10. Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да прилегнеш, 11. утом ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек. 12. Човек неваљао и нитков ходи са злим устима; 13. намигује очима, говори ногама, показује прстима; 14. свака му је опачина у срцу, кује зло свагда, замеће свађу. 15. Зато ће уједанпут доћи погибао његова, часом ће се сатрти и неће бити лека. 16. На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој: 17. очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву, 18. срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, 19. лажан сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом. 20. Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Преподобни Симеон Мироточиви – Стефан Немања. Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

2. Преподобни Мартинијан. Дивно је и предивно житије овога светитеља, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину, звану Ковчежна, у Кападокији, и ту провео двадесет пет година у посту, бдењу, молитви, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша, и он види да ће пасти у грех с њом, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења, он побегне на неку усамљену стену у мору, и ту је живео. Но кад, при неком бродолому, и на ту стену исплива нека жена, он скочи у море да се удави, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године.

3. Света Зоа и Фотонија. Зоа беше најпре развратница и кушатељка светога Мартинијана, па када виде овога испосника да скочи у огањ, да би убио у себи сваку пожуду, она се горко покаја, оде у један манастир у Витлејему где се као испосница и затворница јуначки подвизавала. Искајавши све грехе своје, она доби од Бога дар чудотворства. Свету Фотинију бура морска избаци на острво, на коме се свети Мартинијан беше усамио. Мартинијан се одмах удаљи с острва, а Фотинија сконча ту у посту и молитви.

Сa ужасом Зоа виде у огњу монаха
Како гори без жаљења, страха и уздаха!
Са ужасом и са стидом Зоа покаја се:
– O шта овај човек чини тек душу да спасе!
Заплака се, поклони се, опроштај замоли,
И упита шта да ради те злу да одоли,
Да одоли злу и телу, и да душу спасе.
Од радости човек Божји – и он заплака се.
Па je шаље у Витлејем блаженој Павлини:
– Иди жено, спасавај се, иди не погини,
Све остало казаће ти блажена Павлина.
Сва скрушена оде Зоа преко мора сиња.
Павлина је као сестру прими и упути.
Зоа плаче, Зоа слуша, и трпи и ћути.
Дванаест лета тако прошло, дванаест годиница,
Прочула се сестра Зоа као испосница.
A пред смрт Бога пита, сузама се мије,
Да ли joj је Бог простио? је ли или није?
У том жену слепу воде. па пред врата Зои:
– Да прогледа помоли се! Помоли, помоли!
Помоли се плачем Зоа, и прогледа жена;
Позна Зоа, тако позна, да je опроштена.
Кроз грешнике Бог се слави, када се покају,
Тад на земљи чудесима ко звезде сијају.

РАСУЂИВАЊЕ
Велики Стефан Немања, чију владарску реч свак је безусловно слушао, и од кога су стрепели народи и цареви, поставши монахом, служио је монасима светогорским узоритим примером кротости, смерности, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. Пао је у постељу 7. фебруара. Он призва Саву, положи руке своје на њ и благослови га говорећи: „Чедо моје возљубљено, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости, чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо где више нема растанка.“ 12. фебруара св. Симеон нареди Сави да га обуче у самртничку мантију, да му простре рогозу на земљу, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и с њима се опрости. На освитку 13. фебруара, када су монаси појали јутарње правило у цркви, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове, св. Симеону се још једном засветли лице, и он предаде душу своју Богу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као јагње Божје и то:
1. као јагње рођено у стану јагањаца,
2. као јагње гоњено од људи вучје ћуди, као, Ирода и др.
3. као жртвено јагње које је трпељиво поднело муке и смрт,
4. као победоносно јагње Божје на престолу небеском.

БЕСЕДА
о љубави изнад сваке љубави

Који љуби оца или матер више него мене,
није мене достојан. (Мат. 10, 37)

Цело Јеванђеље учи да треба оставити мање ради већег, пролазно ради непролазног, горе ради бољег, јевтиније ради драгоценијег. Кад не би Јеванђеље обећавало веће вредности, ко би онда оставио мање? Кад не би откривало сјај драгоценијих блага, ко би напустио блага јевтинија? Ко би оставио мед и млеко, ако није нашао нешто слађе? Ко би оставио оца и мајку, ако није нашао неког сроднијег? Ко би напустио децу и пријатеље, ако није познао неког милијег? Ко би драговољно предао овај живот мучењу и смрти, ако није назрео живот бесмртни? Господ Христос је слађи од меда и млека; ближи нам сродник од нашег оца и мајке; милији од деце и пријатеља; драгоценији од свих блага видљивих, скупљи од овог живота, јер дарује живот бесмртни. Све је у свету горе од Њега, и мање и горче, и слабије, и јевтиније и пролазније од Њега. Ко Њега прими, томе је лако све оставити, све, зато што је примио најбоље и најбољег.
О Господе Исусе, ризницо свих блага непролазних, помози нам одрешити се од свега и приљубити се Теби, животе наш и добро наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024