МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Велики понедељак
22.04.1940
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1940.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11   Четвртак
12   Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22  ▶ Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак


Јутрења
Јеванђеље Матеј, зачало 84 (22,18-43)
18. Разумевши Исус лукавство њихово рече: „Што ме кушате, лицемери? 19. Покажите ми новац порезни.” А они му донесоше динар. 20. И рече им: „Чији је овај лик и натпис?” 21. Рекоше му: „Ћесарев.” Тада им рече: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу.” 22. И чувши задивише се, и оставивши га отидоше. 23. У тај исти дан приступише му садукеји, који говоре да нема васкрсења, и упиташе га 24. Говорећи: „Учитељу, Мојсеј рече: ‘Ако умре ко без деце, да узме брат његов жену његову и подигне семе брату своме.‘ 25. У нас беше седам браће; и први оженивши се умре, и не имавши порода остави жену своју брату своме. 26. А тако и други, и трећи, све до седмога. 27. А после свију умре и жена. 28. О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер је за свима била.” 29. А Исус одговарајући рече им: „Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. 30. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу. 31. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: 32. Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих.” 33. И народ чувши дивљаше се науци његовој. 34. А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно. 35. И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: 36. „Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ 37. А Исус му рече: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.“ 38. Ово је прва и највећа заповест. 39. А друга је као и ова:„Љуби ближњега свога као самога себе.“ 40. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“ 41. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус 42. говорећи: „Шта мислите за Христа? Чији је син?“ Рекоше му: „Давидов.“ 43. Рече им: „Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи:

На 6. часу
Књига пророка Језекиља (1,1-20)
1. Године тридесете, месеца четвртога, петог дана, кад бeјах међу робљем на реци Хевару, отворише се небеса, и видех утваре Божје. 2. Петога дана тога месеца, пете године од како се зароби цар Јоахин, 3. Дође реч Господња Језекиљу сину Вузеву, свештенику, у земљи халдејској на реци Хевару, и онде дође рука Господња нада њ. 4. И видех, и гле, силан ветар долажаше од севера, и велик облак и огањ који се разгореваше, и око њега светлост, а исред огња као јака светлост; 5. Исред њега још као четири животиње, које на очи бeјаху налик на човека; 6. И у сваке бeјаху четири лица, и четири крила у сваке; 7. И ноге им бeјаху праве, а у стопалу бјеху им ноге као у телета; и севаху као углађена мед. 8. И руке им бeјаху човечије под крилима над четири стране, и лица им и крила бeјаху на четири стране. 9. Састављена им бeјаху крила једно с другим; и не окретаху се идући, него свака иђаше на према се. 10. И лице баше у све четири лице човечје и лице лавово с десне стране, а с леве стране лице волујско и лице орлово у све четири. 11. И лица им и крила бeјаху раздељена озго; у сваке се два крила састављаху једно с другим, а два покриваху им тело. 12. И свака иђаше право напрема се; иђаху куда дух иђаше, и не окретаху се идући. 13. И на очи бeјаху те животиње као живо угљевље, гораху на очи као свеће; тај огањ пролажаше између животиња и светљаше се, и из огња излажаше муња. 14. И животиње трчаху и враћаху се као муња. 15. И кад гледах животиње, гле, точак један баше на земљи уза сваку животињу према четири лица њихова. 16. Обличјем и направом бeјаху точкови као боје хрисолитове, и сва четири беху једнака, и обличјем и направом беху као да је један точак у другом. 17. Кад иђаху, иђаху сва четири сваки на своју страну, и идући не скретаху. 18. И наплаци им бeјаху високи страхота; и беху наплаци пуни очију унаоколо у сва четири. 19. И кад иђаху животиње, иђаху и точкови уз њих; и кад се животиње подизаху од земље, подизаху се и точкови. 20. Куда дух иђаше, онамо иђаху, и подизаху се точкови према њима, јер дух животињски беше у точковима.


На вечерњи
Друга књига Мојсијевa (1,1-20)
1. Ово су имена синова Израиљевих, ушавших у Египат заједно са Јаковом, оцем својим, сваки са свим својим домом уђе: 2. Рувим, Симеон, Левиј, Јуда, 3. Исахар, Завулон и Вениамин, 4. Дан и Нефталим, Гад и Асир: Јосиф већ би у Египту. 5. Беше свих душа, произашавших од бедара Јаковљевих, седамдесет пет. 6. И Јосиф умре и сва браћа његова и сав онај нараштај. 7. а синови Израиљеви народише се и умножише се, и напредоваше и осилише веома, и напуни их се зeмља она. 8. Тада наста нов цар у Египту, који не знађаше Јосифа, 9. и рече народу својем: „Гле, народ синова Израиљевих је многобројан, и силнији од нас; 10. да га надмудримо, да се не множе, и кад настане рат да се не прикључе непријатељима нашим и не ударе на нас, и победивши нас, оду из земље (наше).” 11. И поставише над њима настојнике, да их муче тешким пословима; подигоше утврђења фараону: Питом и Рамесес [и Он, који се још зове Илиопољ]. 12. Али коликогод да их изнуриваху, тим су се више множили и још више јачали. И гнушаху се Египћани синова Израиљевих. 13. И жестоко принуђиваху Египћани синове Израиљеве 14. и загорчаваху им живот тешким пословима, блатом и опекама и сваким радом у пољу, и сваким другим послом, на који их жестоко принуђаваху. 15. И још заповеди цар египатски бабицама јеврејским, од којих једној беше име Сепфора, а другој Фуа, 16. и рече (им): „Кад порађате Јеврејке, и видите да је мушко, убијајте га, а кад буде женско, нек остане живо.” 17. Али се бабице бојаху Бога, и не учинише како им рече цар египатски, и остављаху мушку децу у животу. 18. Призва цар египатски бабице и рече им: „Зашто учинисте тако, зашто остављате мушку децу у животу?” 19. Рекоше бабице фараону: „Нису жене јеврејске као жене египатске: јаче су, док им дође бабица оне већ роде.” 20. Добро твораше Бог бабицама, и народ се намножи и укрепи веома.

Књига о Јову (1,1-12)
1. Беше човек у земљи Узу по имену Јов; и тај човек беше истинољубив, непорочан, праведан, Богопоштовалац, и уклањаше се ода сваког зла. 2. И роди му се седам синова и три кћери. 3. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљада камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магарица, и чељади веома много; и беше тај човек највећи од свих људи на истоку. 4. И синови његови састајаху се и даваху гозбе код куће, сваки свог дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. 5. И кад би се обредили гозбом, пошиљаше Јов и освећиваше их, и устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свих њих; јер говораше Јов: „Може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом.” Тако чињаше Јов сваки пут. 6. А један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а међу њих дође и Сотона. 7. И Господ рече Сотони: „Од куда идеш?” А Сотона одговори Господу и рече: „Проходих земљу и обилазих. ” 8. И рече Господ Сотони: „Јеси ли видео слугу мог Јова? Нема онаквог човека на земљи, истинољубива, непорочна, праведна, Богопоштоваоца, и уклањајућег се ода сваког зла.” 9. А Сотона одговори Господу и рече: „Еда ли се узалуд Јов боји Бога? 10. Ниси ли га Ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дело руку његових благословио си, и стока се његова умножила на земљи. 11. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има - хоће ли Те благословити?” 12. А Господ рече Сотони: „Ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје.” И отиде Сотона од Господа.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Св. муч. Евпсихије. Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше Црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362. год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „Ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. – На то цар одговори: „Знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ – Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. год.

Мужествени Вадим смрт у очи гледа
И Нирсана жали што га снађе беда
Нирсан с голим мачем пред Вадимом стоји,
Не боји се Бога, ал’ се свеца боји
Замахује мачем, замахује, спушта!
Пред витезом божјим – малодушност сушта!
– Нирсане, Нирсане! Вадим њему збори,
На путу за вечност Вадим ти говори:
Порек’о си Христа, лаж си пригрлио,
Самом себи душу сам си погубио.
Ја смрт жељно чекам сваког Божјег сата,
Да од вечног царства отвори ми врата.
Но од твоје руке ја жалих умрети,
И никад те више, кнеже, не видети
Издајника Христа вечна криће тама,
А два пута црња – убицу хришћана –
То изрече светац, па умуче муком,
И Нирсан га закла уздрхталом руком.
Тако лав погибе од плашљива зеца!
Но ког’ уби Нирсан? Себе или свеца?
Вечна правда збори: лупеж себи суди
А Божијем свецу ништа не нахуди.

РАСУЂИВАЊЕ
Прича се за Перикла, да је био човек безмало савршене људске лепоте, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега, колико више смо, дакле, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим 12, 10), наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи, да се држимо Христа кроткога и пречистога, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак – у овоме је главна мудрост духовна.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту, и Марија Га у први мах не познаје,
2. како Он кротко ословљава Марију, и Марија Га познаје и радује Му се, и радост своју саопштава ученицима.

БЕСЕДА
о потреби смрти ради рода многог

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно
пшенично паднувши на земљу не умре,
онда једно остаје; ако ли умре много
рода роди. (Јов. 12, 24)

Зашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не, него зато да би живела и род родила. Сејући семе, сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли и иструлели? Не, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду. О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота.

О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024