МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица друга поста – Пачиста
Четвртак 2. седмице Великог поста
13.03.1919
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Март 1919.
1   Субота
2   Недеља
3   Понедељак
4   Уторак
5   Среда
6   Четвртак
7   Петак
8   Субота
9   Недеља
10   Понедељак
11   Уторак
12   Среда
13  ▶ Четвртак
14   Петак
15   Субота
16   Недеља
17   Понедељак
18   Уторак
19   Среда
20   Четвртак
21   Петак
22   Субота
23   Недеља
24   Понедељак
25   Уторак
26   Среда
27   Четвртак
28   Петак
29   Субота
30   Недеља
31   Понедељак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (6,1-12)
1. Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву. 2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двема заклањаше лице своје и двема заклањаше ноге своје, а двема лећаше. 3. И викаху један другоме говорећи: „Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.” 4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима. 5. И рекох: „Јаох мени! погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара Господа над војскама видех својим очима. 6. А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, 7. и дотаче се уста мојих, и рече: „Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се.” 8. Потом чух глас Господњи где рече: „Кога ћу послати?" и „Ко ће нам ићи?" А ја рекох: „Ево мене, пошљи мене." 9. А он рече: „Иди, и реци томе народу: 'Слушајте али нећете разумети, гледајте али нећете познати'. 10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле. 11. А ја рекох: „Докле Господе?” А он рече: „Докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти, 12. и докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи."


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (5,1-24)
1. Ово је племе Адамово. Кад Бог створи човека, по обличју свом створи га. 2. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човек, кад бише створени. 3. И поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју свом, као што је он, и надеде му име Сит. 4. А родив Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери; 5. Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесет година; и умре. 6. А Сит поживје сто и пет година, и роди Еноса; 7. а родив Еноса пожије Сит осам стотина и седам година, рађајући синове и кћери; 8. Тако поживје Сит свега девет стотина и дванаест година; и умре. 9. А Енос поживе деведесет година, и роди Кајинана; 10. а родив Кајинана поживе Енос осам стотина и петнаест година, рађајући синове и кћери; 11. тако поживе Енос свега девет стотина и пет година; и умре. 12. А Кајинан поживе седамдесет година, и роди Малелеила; 13. а родив Малелеила поживе Кајинан осам стотина и четрдесет година, рађајући синове и кћери; 14. тако поживе Кајинан свега девет стотина и десет година; и умре. 15. А Малелеило поживе шездесет и пет година, и роди Јареда; 16. а родив Јареда поживе Малелеило осам стотина и тридесет година, рађајући синове и кћери; 17. тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет и пет година; и умре. 18. А Јаред поживе сто и шездесет и две године, и роди Еноха; 19. а родив Еноха поживе Јаред осам стотина година, рађајући синове и кћери; 20. тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет и две године, и умре. 21. А Енох поживе шездесет и пет година, и роди Матусала; 22. а родив Матусала поживе Енох једнако по вољи Божјој триста година, рађајући синове и кћери; 23. тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година; 24. и живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог.

Приче Соломонове (6,3-20)
3. Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњем свом; иди, припадни, и навали на ближњег свог. 4. Не дај сна очима својима, ни веђама својим дрема. 5. Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару. 6. Иди к мраву, ленивче, гледај путеве његове, и омудрај. 7. Нема вођа ни управитеља ни господара; 8. и опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. 9. Докле ћеш, лењивче, лежати? Кад ћеш устати од сна свог? 10. Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да прилегнеш, 11. утом ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек. 12. Човек неваљао и нитков ходи са злим устима; 13. намигује очима, говори ногама, показује прстима; 14. свака му је опачина у срцу, кује зло свагда, замеће свађу. 15. Зато ће уједанпут доћи погибао његова, часом ће се сатрти и неће бити лека. 16. На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој: 17. очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву, 18. срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, 19. лажан сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом. 20. Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек – личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос – труба Светог Тројства,
Христос – тајна чудног Двојства:
Бог истинит човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна, вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.

РАСУЂИВАЊЕ
Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА
о храни душевној

Ја сам хлеб Живота. (Јов. 6, 48)

Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот.
Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024