МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица друга поста – Пачиста
Понедељак 2. седмице Великог поста
22.02.1915
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Фебруар 1915.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11   Четвртак
12   Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22  ▶ Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља


На 6. часу
Књига пророка Исаије (4,2-5; 5,1-7)
2. У оно време биће клица Господња на славу и част, и плод земаљски на красоту и дику остатку Израиљеву. 3. И ко остане у Сиону и ко још буде у Јерусалиму, зваће се свет, сваки ко буде записан за живот у Јерусалиму, 4. кад Господ опере нечистоту кћери Сионских и из Јерусалима очисти крв његову духом који суди и сажиже. 5. Господ ће створити над сваким станом на Гори Сионској и над зборовима њеним облак дању с димом и светлост пламена огњеног ноћу, јер ће над свом славом бити заклон.

1. Запеваћу сада драгоме свом песму драгог свог о винограду његовом. Драги мој има виноград на родну брдашцу. 2. И огради га, и отреби из њега камење, и насади га племенитом лозом, и сазида кулу усред њега, и ископа пивницу у њему, и почека да роди грожђем, а он роди вињагом. 3. Па сада, становници Јерусалимски и људи Јудејци, судите између мене и винограда мог. 4. Што је још требало чинити винограду мом што му не учиних? Kад чеках да роди грожђем, зашто роди вињагом? 5. Сада ћу вам казати што ћу учинити винограду свом. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид нека се погази; 6. упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажда на њ. 7. Да, виноград је Господа над војскама дом Израиљев, и људи су Јудејци мили сад његов; он чека суд, а гле насиља, чека правду, а гле вике.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (3,21-24; 4,1-7)
21. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих. 22. И рече Господ Бог: „Ето, човек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи.” 23. И Господ Бог изагна га из врта Едемског да ради земљу, од које би узет; 24. и изагнав човека постави пред вртом Едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.

1. Иза тога Адам позна Јеву жену своју, а она затрудне и роди Кајина, и рече: „Добих човека од Господа.” 2. И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир а Кајин ратар. 3. А после неког времена догоди се, те Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога; 4. а и Авељ принесе од првина стада свог и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, 5. а на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. 6. Тада рече Господ Кајину: „Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? 7. Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.”

Приче Соломонове (3,34-35; 4,1-22)
34. Јер потсмевачима он се потсмева, а кроткима даје милост. 35. Мудри ће наследити славу, а безумнике ће однети срамота.

1. Слушајте, децо, наставу очину, и пазите да бисте познали мудрост. 2. Јер вам добру науку дајем, не остављајте закона мог. 3. Кад бих син у оца свог млад, и јединац у матере своје, 4. он ме учаше и говораше ми: „Нека прими срце твоје речи моје, држи заповести моје и бићеш жив. 5. Прибави мудрост, прибави разум; не заборављај и не отступај од речи уста мојих. 6. Немој је оставити, и чуваће те, љуби је, и храниће те. 7. Мудрост је главно; прибави мудрост, и за све имање своје прибави разум. 8. Подижи је и она ће те узвисити, прославиће те кад је загрлиш. 9. Метнуће ти на главу венац од милина, красну круну даће ти. 10. Слушај, сине мој, и прими речи моје, и умножиће ти се године животу. 11. Учим те путу мудрости, водим те стазама правим. 12. Кад усходиш, неће се стезати кораци твоји, и ако потрчиш нећеш се спотакнути. 13. Држи се наставе и не пуштај, чувај је, јер ти је живот. 14. Не иди на стазу безбожничку и путем неваљалих људи не ступај. 15. Остави га, не ходи по њему, уклони се од њега и мини га. 16. Јер не спавају ако не учине зла, и не долази им сан ако кога не оборе. 17. Јер једу хлеб безбожности и пију вино насиља. 18. А пут је праведнички као светло видело, које све већма светли док не буде прави дан. 19. А пут је безбожнички као мрак, не знају на што ће се спотакнути. 20. Сине мој, слушај речи моје, пригни ухо своје беседи мојој. 21. Да ти не одлазе из очију; чувај их усред срца свога. 22. Јер су живот онима који их налазе и здравље свему телу њихову.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети мученик Никифор. Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.

2. Свештеномученик Петар Дамаскин. О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.

Осам врста знања Дамаскин наброја
За људе духовног и божанског соја:
Прво: знање скорби и свих искушења,
Друго: знање суме својих сагрешења,
Својих сагрешења и Божје доброте.
Tpeћe: знање језе, муке и страхоте,
Пред смрт и у смрти, и по разлучењу,
Кад душа предстане праведном суђењу.
Четврто: познање Христа Спаситеља,
Његовог живота, и свих светитеља,
Светитељских дела, трпљења и речи,
Што ко сребрн-звоно кроз векове јечи.
Пето је познање природних својстава.
Смена и промена физичких појава.
Шесто је познање облика и ствари,
Свих чувствених бића, природних утвари.
Седмо: знање света умног, духовнога,
Ангелског и адског, и доброг и злога.
A осмо је знање – познавање Бога,
Јединог Светога. Крепког, Бесмртнога.
Богословљем ово знање именују
До њега се ретки, ретки узвисују:
Највећа чистота богослову треба,
Јер нечисто срце не стиже до неба.
Дамаскин присвоји седам нижих знања
И до осмог дође, до богопознања.
A осмо се Богом даје и дарује,
Оно нит се учи, нит се заслужује.

РАСУЂИВАЊЕ
Свети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: „Општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божја, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности… Све ово, иако изгледа супротно једно другом, ипак је по намени све врло добро.“ У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као извор радости и то:
1. у мукама живота, које само Он може заменити радошћу,
2. у ропству страсти, које само Он може заменти радошћу слободе,
3. у смрти, из које нас само Он може васкрснути.

БЕСЕДА
о речи Божјој јачој од смрти

Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8, 52)

Ако свећа гори у соби, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој, тај држи и со и светлост, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити.
Ко држи реч Христову у себи, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра, и храни, и осветљава, и оживљава. Био он у телу или ван тела, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела, али не од Христа, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца.
Али шта значи, браћо, одржати реч Христову у себи? То значи: прво – одржати је у уму своме, мислећи о њој; друго – одржати је у срцу своме, љубећи је; треће – одржати је у вољи својој, испуњујући је на делу, и четврто – одржати је и језиком, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју, одржати реч Христову значи – испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову, ваистину неће окусити смрт довека.
О Господе наш, Господе јаки, јачи од смрти, даруј нам јачине и разума, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти, и смрт да не окуси нас – да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024