МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица друга поста – Пачиста
Понедељак 2. седмице Великог поста
13.03.1911
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Март 1911.
1   Среда
2   Четвртак
3   Петак
4   Субота
5   Недеља
6   Понедељак
7   Уторак
8   Среда
9   Четвртак
10   Петак
11   Субота
12   Недеља
13  ▶ Понедељак
14   Уторак
15   Среда
16   Четвртак
17   Петак
18   Субота
19   Недеља
20   Понедељак
21   Уторак
22   Среда
23   Четвртак
24   Петак
25   Субота
26   Недеља
27   Понедељак
28   Уторак
29   Среда
30   Четвртак
31   Петак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (4,2-5; 5,1-7)
2. У оно време биће клица Господња на славу и част, и плод земаљски на красоту и дику остатку Израиљеву. 3. И ко остане у Сиону и ко још буде у Јерусалиму, зваће се свет, сваки ко буде записан за живот у Јерусалиму, 4. кад Господ опере нечистоту кћери Сионских и из Јерусалима очисти крв његову духом који суди и сажиже. 5. Господ ће створити над сваким станом на Гори Сионској и над зборовима њеним облак дању с димом и светлост пламена огњеног ноћу, јер ће над свом славом бити заклон.

1. Запеваћу сада драгоме свом песму драгог свог о винограду његовом. Драги мој има виноград на родну брдашцу. 2. И огради га, и отреби из њега камење, и насади га племенитом лозом, и сазида кулу усред њега, и ископа пивницу у њему, и почека да роди грожђем, а он роди вињагом. 3. Па сада, становници Јерусалимски и људи Јудејци, судите између мене и винограда мог. 4. Што је још требало чинити винограду мом што му не учиних? Kад чеках да роди грожђем, зашто роди вињагом? 5. Сада ћу вам казати што ћу учинити винограду свом. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид нека се погази; 6. упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажда на њ. 7. Да, виноград је Господа над војскама дом Израиљев, и људи су Јудејци мили сад његов; он чека суд, а гле насиља, чека правду, а гле вике.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (3,21-24; 4,1-7)
21. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих. 22. И рече Господ Бог: „Ето, човек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи.” 23. И Господ Бог изагна га из врта Едемског да ради земљу, од које би узет; 24. и изагнав човека постави пред вртом Едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.

1. Иза тога Адам позна Јеву жену своју, а она затрудне и роди Кајина, и рече: „Добих човека од Господа.” 2. И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир а Кајин ратар. 3. А после неког времена догоди се, те Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога; 4. а и Авељ принесе од првина стада свог и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, 5. а на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. 6. Тада рече Господ Кајину: „Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? 7. Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.”

Приче Соломонове (3,34-35; 4,1-22)
34. Јер потсмевачима он се потсмева, а кроткима даје милост. 35. Мудри ће наследити славу, а безумнике ће однети срамота.

1. Слушајте, децо, наставу очину, и пазите да бисте познали мудрост. 2. Јер вам добру науку дајем, не остављајте закона мог. 3. Кад бих син у оца свог млад, и јединац у матере своје, 4. он ме учаше и говораше ми: „Нека прими срце твоје речи моје, држи заповести моје и бићеш жив. 5. Прибави мудрост, прибави разум; не заборављај и не отступај од речи уста мојих. 6. Немој је оставити, и чуваће те, љуби је, и храниће те. 7. Мудрост је главно; прибави мудрост, и за све имање своје прибави разум. 8. Подижи је и она ће те узвисити, прославиће те кад је загрлиш. 9. Метнуће ти на главу венац од милина, красну круну даће ти. 10. Слушај, сине мој, и прими речи моје, и умножиће ти се године животу. 11. Учим те путу мудрости, водим те стазама правим. 12. Кад усходиш, неће се стезати кораци твоји, и ако потрчиш нећеш се спотакнути. 13. Држи се наставе и не пуштај, чувај је, јер ти је живот. 14. Не иди на стазу безбожничку и путем неваљалих људи не ступај. 15. Остави га, не ходи по њему, уклони се од њега и мини га. 16. Јер не спавају ако не учине зла, и не долази им сан ако кога не оборе. 17. Јер једу хлеб безбожности и пију вино насиља. 18. А пут је праведнички као светло видело, које све већма светли док не буде прави дан. 19. А пут је безбожнички као мрак, не знају на што ће се спотакнути. 20. Сине мој, слушај речи моје, пригни ухо своје беседи мојој. 21. Да ти не одлазе из очију; чувај их усред срца свога. 22. Јер су живот онима који их налазе и здравље свему телу њихову.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек – личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос – труба Светог Тројства,
Христос – тајна чудног Двојства:
Бог истинит човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна, вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.

РАСУЂИВАЊЕ
Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА
о храни душевној

Ја сам хлеб Живота. (Јов. 6, 48)

Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот.
Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024