Јутрења
Јеванђеље Матеј, зачало 90 (22,15-46; 23,1-39)
15. Тада отидоше фарисеји и на већању се договорише како би га ухватили у речи. 16. И послаше к њему ученике своје са иродовцима, говорећи: „Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијем заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. 17. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не?” 18. Разумевши Исус лукавство њихово рече: „Што ме кушате, лицемери? 19. Покажите ми новац порезни.” А они му донесоше динар. 20. И рече им: „Чији је овај лик и натпис?” 21. Рекоше му: „Ћесарев.” Тада им рече: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу.” 22. И чувши задивише се, и оставивши га отидоше. 23. У тај исти дан приступише му садукеји, који говоре да нема васкрсења, и упиташе га 24. Говорећи: „Учитељу, Мојсеј рече: ‘Ако умре ко без деце, да узме брат његов жену његову и подигне семе брату своме.‘ 25. У нас беше седам браће; и први оженивши се умре, и не имавши порода остави жену своју брату своме. 26. А тако и други, и трећи, све до седмога. 27. А после свију умре и жена. 28. О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер је за свима била.” 29. А Исус одговарајући рече им: „Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. 30. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу. 31. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: 32. Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих.” 33. И народ чувши дивљаше се науци његовој. 34. А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно. 35. И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: 36. „Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ 37. А Исус му рече: <font color=#aa0000>„Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.“</font> 38. Ово је прва и највећа заповест. 39. А друга је као и ова:<font color=#aa0000>„Љуби ближњега свога као самога себе.“</font> 40. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“ 41. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус 42. говорећи: „Шта мислите за Христа? Чији је син?“ Рекоше му: „Давидов.“ 43. Рече им: „Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: 44. 'Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?' 45. Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син?“ 46. И нико му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да га запита више.
Није нађена књига (p1): 40,22,15-46; 23,1-39
На 6. часу
Књига пророка Језекиља (1,21-28; 2,1)
21. Кад оне иђаху, иђаху и они; и кад оне стајаху, стајаху и они; и кад се оне подизаху од земље, подизаху се и точкови према њима, јер дух животињски беше у точковима. 22. А над главама животињама беше као небо, по виђењу као кристал, страшно, разастрто озго, над главама њиховем. 23. А под тем небом бeјаху им крила пружена, једно према другом, а два крила свакој покриваху тело. 24. И чух хуку крила њиховех кад иђаху као да беше хука велике воде, као глас свемогућег и као граја у околу; и кад стајаху, спуштаху крила. 25. И кад ставши спуштаху крила, чујаше се глас озго из неба, које баше над главама њиховим. 26. И одозго на оном небу што им баше над главама, баше као престо, по виђењу као камен сафир, и на престолу баше по обличју као човек. 27. И видех као јаку светлост, и у њој унутра као огањ наоколо, од бедара горе, а од бедара доле видех као огањ и светлост око њега. 28. Као дуга у облаку кад је киша, таква на очи баше светлост унаоколо. То баше виђење славе Божје на очима; и кад видех, падох на лице своје, и чух глас Некога који говораше.
1. И рече ми: „Сине човечији, устани на ноге да говорим с тобом.”
На Пређеосвећеној Литургији
Друга књига Мојсијевa (2,5-10)
5. А кћи Фараонова дође да се купа у реци, и девојке њезине ходаху крај реке; и она угледа ковчежић у трсци, и посла дворкињу своју те га извади. 6. А кад отвори, виде дете, и гле, дете плакаше; и сажали јој се, и рече: „То је Јеврејско дете.” 7. Тада рече сестра његова кћери Фараоновој: „Хоћеш ли да идем да ти дозовем дојкињу Јеврејку, да ти доји дете?” 8. А кћи Фараонова рече јој: „Иди.” И отиде девојчица, и дозва матер детињу. 9. И кћи Фараонова рече јој: „Узми ово дете, и одој ми га, а ја ћу ти платити.” И узе жена дете и одоји га. 10. А кад дете одрасте, одведе га ка кћери Фараоновој, а она га посини; и надене му име Мојсије говорећи: „Јер га из воде извадих.”
Књига о Јову (1,13-22)
13. Једног дана, синови Јовљеви и кћери пијаху вино у дому брата својег најстаријег. 14. И гле, весник дође Јову, и рече му: „Парови волова ораху, и магарице пасоше близу њих. 15. И дођоше отимачи, отеше их и слуге побише мачем, и спасох се једини ја, и дођох да те обавестим.” 16. Док је он још говорио, дође други весник, и рече Јову: „Огањ паде с неба, и спали овце, и пастире прогута слично, и спасох се једини ја, и дођох да те обавестим.” 17. Док је он још говорио, дође други весник, и рече Јову: „Коњаници у три чете опколише камиле и заробише их, и слуге побише мачем, и спасох се једини ја, и дођох да те обавестим.” 18. Док је он још говорио, дође други весник, и рече Јову: „Док су синови твоји и кћери твоје јели и пили код брата својег најстаријег, 19. изненада наиђе силан ветар преко пустиње, и дотаче се четири угла куће, и паде кућа на децу твоју, и погибоше, и спасох се једини ја, и дођох да те обавестим.” 20. Кад чу ово Јов, уставши раздра хаљине своје, и остриже власи главе своје, (и посу пепелом главу своју), и павши на земљу, поклони се (Господу) 21. и рече: „Сам наг изиђох из утробе матере своје, наг ћу и отићи туда: Господ даде, Господ узе: како се Господу изволи, тако и би: да буде име Господње благословено (довека).” 22. У свим овим догађајима, ништа не сагреши Јов пред Господом, (ни уснама својим), ни рече безумље за Бога.
Јеванђеље Матеј зачало 102 (24,36-51; 25,1-46; 26,1-2)
36. А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. 37. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. 38. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, 39. и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега. 40. Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. 41. Две ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. 42. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. 43. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће време доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. 44. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији. 45. Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? 46. Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. 47. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. 48. Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: „Неће мој господар још задуго доћи;” 49. и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама; 50. доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, 51. и расећи ће га напола, и даће му удео са лицемерима; онде ће бити плач и шкргут зуба.
Није нађена књига (p1): 40,24,36-51; 25,1-46; 26,1-2
Охридски пролог
1.
Св. муч. Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима. Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: „чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!“ – Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. год.
2.
Св. 6000 мученика у Грузији. У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615 год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна, да су то монаси он запита с чуђењем: „зар још није сва Грузија предана мачу?“ и нареди војницима, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615. год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.
Шест хиљада Божјих угодника
Васкрсу се светлом радоваху,
Шест хиљада човечјих срдаца,
Цело стадо незлобних јањаца!
Са свећама цркву опхођаху,
Слатке песме Васкрсу појаху.
Док вук страшан из поноћне таме
С вучићима гладним не насрну,
Да покоље незлобне јагањце
То не беху јањци но пастири
Намученог рода Грузинскога,
Светитељи и просветитељи,
Све иноци, дивни подвижници
Арсеније смрт предвиде свима,
Па овако збори иноцима:
– Браћо моја, синови Грузије,
Час је дош’о чаша да се пије
Слатка чаша страдања за Христа.
Ево јуре вуци кроз планину
Брже, браћо к пречистом Причешћу.
А по томе крвавом крштењу!
Покајте се за се и за народ,
Па све мисли Богу управите,
Злотворима својим опростите,
Рајска нам се отварају врата
Нек брат сваки сваког прости брата.
Христос воскрес – да ми воскреснемо,
Верни смо му док не издахнемо!
РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: „ако човек има свецелу намеру угодити Богу, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли, или кроз неког човека, или кроз Свето Писмо.“ Такав човек постане пажљив и осторожан, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа, која не одаје ниједан звук без прста Божјег.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус, и како Га ови не познаше;
2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб,
3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи.
БЕСЕДА
о живој нади
Благословен Бог и отац Господа нашег
Исуса Христа, који нас по великој милости
својој препороди за жив нaд васкресенијем
Исуса Христа из мртвијех. (I Петр 1, 3)
Ко има мртво надање, браћо, а ко има живо надање? Онај има мртво надање, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање, ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. Ваистину, боље је живо надање од мртвог надања, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. Но ко донесе и показа људима живо надање – ко, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско, и пружио га преко гроба, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. Све ово не тврди неки лаковеран човек но апостол, који се дуго колебао у вери, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас.
О Господе васкрсли. Победниче смрти, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање, молитвама светога Петра, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
