1. Свети Мелетије, архиепископ антиохијски. Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију.

2. Свети Алексије, митрополит московски. Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: „Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи“. У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду“ татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње.

3. Преподобна Марија. Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је „монах Марин“ био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године.

4. Свети Антоније, патријарх цариградски. Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије.

5. Света Калија. Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.


РАСУЂИВАЊЕ
Св. Јован Златоуст наводи из живота св. Мелетија следећи пример који показује високу племенитост овога великог јерарха. „Било би неправедно пропустити оно што се догодило при самом изгнанству (Мелетијевом из Антиохије). Када је градоначалник сео у кола и посадио светитеља поред себе, па почео журно да вози преко пијаце, оспу грађани камењем као град са свих страна на његову главу, јер они нису могли лако да се разлуче од свог архијереја, и били су готови пре да се разлуче са животом него са овим светитељем. Но шта учини овај блажени муж? Видевши камење како лети, он покри главу началникову својом одећом. Тако застиде он непријатеље својом превеликом кротошћу, а следбеницима својим тиме даде поуку, какву незлобност треба показивати према онима који нас вређају; како не само не треба им чинити никаква зла, него свом силом отклањати од њих опасност која им грози.“ О самом спољашњем изгледу Мелетијевом вели даље Златоуст: „У истини највећа је наслада била видетн његово свето лице. Не само кад је учио, или говорио, него кад су људи просто гледали у њега, он је био у стању да унесе, у душу гледалаца сваку добродетељ.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као испосника и то:
1. како је Он постио не да би укротио тело Своје пречисто, него да би дао пример нама,
2. како је Он постио мене ради,
3. како ја треба да постим ради мога спасења и ради љубави Његове.

БЕСЕДА
о чудесној посети Сина Божјега

Изиђох од оца, и дођох на свијет,
и опет остављам свијет, и идем к оцу. (Јов. 16, 28)

Ове речи су, браћо, од судбоносне важности по нас. Јер од свега на овоме свету најважније је знати: има ли Бога и има ли живота после смрти? Ове речи су драгоценије од свега бисера на свету, и од сунца и од звезда, јер те речи изговорио је Онај који је најпоузданији и најистинитији сведок. Ваистину, речи су ове извор највеће радости за нас, погњурене у очајање, и у смрт после очајања. Оне сведоче да има Бога и живота после смрти. Изиђох од Оца – то пре свега значи да постоји Бог, од кога Господ Исус изиђе. И идем к Оцу – и то значи, да постоји Бог Отац, коме се Син Божји враћа. Обе ове речи значе у исто време да постоји живот вечни, и да смрт не значи наше уништење. Јер ове речи Господ је изговорио пред саму смрт Своју.
О слатке и дивне благовести! Оно што је срце свих људи и племена кроз све векове тамно наслућивало, Господ је посведочио као факт, као истину.
Још ове речи потврђују јединство Оца и Сина, и божанство Господа и Спаса нашега. Бог нас је посетио, браћо моја, сам Свевишњи Бог – свети, крепки и бесмртни Бог. То је врхунац утехе наше и радости наше.
О Господе Исусе, Сине Божји, сведоче истинити свега добра за ким срца наша даноноћно жуде, освети нас, окрепи нас и обесмрти нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо