Посланица Светог Апостола Павла Јеврејима, зачало 310 (4,1-13)
1. Бојимо се, дакле, да неко од вас, док још важи обећање за улазак у починак његов, не помисли да је одоцнио.2. Јер и нама је јављена радосна вест као и онима; али њима не би од користи реч коју чуше, пошто они који је чуше не прихватише је са вером.3. А ми који поверовасмо улазимо у починак, као што је рекао: „Зато се заклех у гневу свом да они неће ући у починак мој, мада дела Божија беху завршена од постанка света.”4. Јер рече негде за седми дан овако: „И почину Бог у дан седми од свих дела својих.”5. А овде опет: „Неће ући у починак мој.”6. Па пошто неки имају да уђу у њега, а они којима је најпре јављена радосна вест не уђоше због непокорности,7. то опет одреди један дан, „данас", говорећи преко Давида, после толикога времена, као што рече: „Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша.”8. Јер да је њих Исус Навин увео у починак, не би се после тога говорило о неком другом дану.9. Према томе, народу Божијем тек предстоји починак.10. Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дела својих, као и Бог од својих.11. Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак, да не би ко пао по истом примеру непокорности.12. Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца.13. И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.
