Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 154 (13,4-13; 14,1-5)
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,6. Не радује се неправди, а радује се истини,7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо;10. А када дође савршено, онда ће престати што је делимично.11. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско.12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.1. Држите се љубави, и старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете.2. Јер који говори језик, не говори људима него Богу: јер нико не разуме, пошто он духом говори тајне.3. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење.4. Јер који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује.5. А хтио бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете; јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи, да се Црква изграђује.