Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 127 (2,9-16; 3,1-8)
9. Него као што је написано: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.”10. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије.11. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијег.12. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога;13. Што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући.14. А телесни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно.15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује.16. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов.1. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовним него као телесним, као малој деци у Христу.2. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете,3. пошто сте још телесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?4. Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте телесни?5. Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте, и то како Господ свакоме даде?6. Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте.7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог који чини да расте.8. А онај који сади и онај који залива једно су, и сваки ће примити своју плату према свом труду.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Царство небеско је слично горушичином зрну и квасцу (Мт.13,31-36). Мало горушичино зрно нараста у велики жбун; квасац прожима све тесто и чини га ускислим. Ту се, са једне стране, даје слика Цркве, која се на почетку састојала само од апостола и неколико других лица, да би, затим, разрасла и прожела читаво човечанство. Са друге стране, ту се даје слика духовног живота сваког човека. Прво његово зрно је намера и решење на богоугађање ради спасења, вером у Господа Спаситеља. Ма колико да је јака, та решеност личи на малу тачку. У почетку она обухвата само свест и самоделатност. Из тога се, затим, развија сва делатност духовног живота. Сама у себи она се размножава, јача у покретима и снази, а душу почиње да прожима у свим њеним моћима: у уму, вољи и осећањима. Она их испуњава собом и духом својим чини их нараслим. Она прожима и сав састав људске природе – и тело и душу и дух, у коме се и зачиње.
Повратак на Свето писмо