1. Св. муч. Кирик и Јулита. Ова светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!“ и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена, 304. год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке.

2. Св. Владимир велики кнез руски. На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. год.


РАСУЂИВАЊЕ
Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и извезе га на обалу. Пошто се опоравио и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерецавам чудесно процветање палице Аронове (IV Мојсије 17), и то:
1. како Бог нареди, ради утишања вике на Мојсеја и Арона, да се палице свих старешина домова метну у шатор од састанка;
2. како само суха палица Аронова за ноћ озелени и процвета и показа род;
3. како и мртву од греха душу људску Бог може оживети.

БЕСЕДА
о благодати и миру

Благодат и мир да вам се умножи
познавањем Бога и Христа Исуса
Господа нашег. (II Пет. 1, 2)

Познавањем Бога умножава се, браћо, благодат и мир. Познавањем пак створења мимо Бога, као одсечене од Бога, или на супрот Бога, умножава се, браћо, јад и немир. Да се јад и немир умножава код оних, који се упознавају са тварима без упознавања с Богом, не сведочи ли довољно о томе множина самоубиства баш међу онима који су изабрали себи за занат да проучавају природу и живот људски без Бога? О колика множина међу њима душа нервозних, раздражених, озлобљених, помрачених, избезумљених, које само дан или месец раставља од самоубиства! Познавањем пак Бога умножава се благодат и мир. То је апостол искусио лично, и своје драгоцено искуство предаје другима.
Ни благодат ни мир нису дарови земље него дарови неба. Те дарове Бог дарује онима који се труде да умноже своје познање о Њему.
Какав је најбржи пут познања Бога, браћо? Несумњиво кроз Христа Исуса Господа нашег. Он је Откровитељ и Он је Откровење, Мудрац и Мудрост, Учитељ и Наука. Од Њега је благодат, од Њега мир. Ко упознаје Бога кроз познавање створених бића у природи и кроз законе природе, као што чине незнабошци, не чини ништа рђаво, али иде путем околишним и посредним, путем, на коме многи залутају и изгубе се. Ко упознаје Бога кроз савест и судбе људске, као што чине моралисти, не чини рђаво, али и тај иде путем околишним и тешким, те може да залута и изгуби се. Но ко упозна Бога упознајући Господа Христа, тај је на најкраћем и најсигурнијем путу.
Господе Исусе, помози нам на путу к Теби и Оцу Твоме и Духу Светоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо