Спаситељ доказује своје небеско посланство сведочанством Јована Претече, а [првосвештеници] ћуте, будући да се ништа није могло рећи против. Па ипак – не верују (Мк.11,30-33). Други пут је Господ и делима доказивао своје посланство, а они измислише приговор: Помоћу кнеза демонског… Па, када се и тај изговор показао сасвим неуместан, опет заћуташе, али не повероваше. Тако је свагда са неверницима: ма шта им говорили, и ма како убедљиво доказивали истину – они не верују, премда не могу да кажу ништа против. Рекао би човек да је код њих ум парализован. Међутим, како о другим предметима расуђују здраво? Само кад се поведе реч о вери, они почињу да се заплићу у речима и појмовима. Заплићу се такође када износе своје погледе у замену за поставке вере, од Бога дате. При томе сумња код њих нараста до тог степена да почињу да мисле као да су на чврстој стени. Но, послушајте само читаву њихову теорију: и дете ћe схватити да је као паукова мрежа. Они, пак, то не виде. Несхватљива заслепљеност! Упорност неверника може се објаснити одсуством хтења да се верује. Али, одакле само то нехтење? И откуда оно само стиче такву власт да и умног човека приморава да се свесно држи нелогичног начина мишљења? Није ли та тама од оца таме?
Повратак на Свето писмо