МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица 30. по Духовима - Светих Богоотаца - пред Богојављање
Четвртак 30. по Духовима
11.01.1979
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јануар 1979.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11  ▶ Четвртак
12   Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22   Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак
31   Среда

Посланица Светог Апостола Павла Јеврејима, зачало 326 (10,35-39; 11,1-7)
35. Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду. 36. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано. 37. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити. 38. А праведник ће од вере живети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој. 39. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе. 1. А вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. 2. Јер у њој стари примише добро сведочанство. 3. Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога. 4. Вером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посведочен да је праведник, када сам Бог прихвати даре његове; кроз њу он и после смрти још говори. 5. Вером Енох беше узнесен да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено да је угодио Богу. 6. А без вере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже. 7. Вером Ноје би од Бога обавештен о ономе што се још не види, и из побожног страха сагради ковчег за спасење дома свога; њоме он осуди сав свет, и постаде наследник праведности по вери.
Јеванђеље Марко, зачало 39. (9,10-16)
10. И ову реч задржаше у себи, питајући један другог: „Шта то значи васкрснути из мртвих?” 11. И упиташе га: „Зашто говоре књижевници да најпре Илија треба да дође?” 12. А он одговарајући рече им: „Када Илија прво дође, све ће уредити; и како је написано за Сина Човечијега да треба много да пострада и да унижен буде?” 13. Али вам кажем да је и Илија дошао, и учинише с њим шта хтедоше, као што је писано за њега. 14. И дошавши ученицима својим, виде народ многи око њих и књижевнике где расправљају с њима. 15. И одмах видевши га, сав народ задиви се и притрчавши, поздрављаху га. 16. И упита књижевнике: „Шта то расправљате с њима?”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Историја тече и, чине се, неумољиво одређује појединачне догађаје. Колико је само било припрема за прихватање Спаситеља!.. Најзад, дошао је и Његов најављивач – Јован. И шта се збило? Са Јованом учинише шта хтедоше (Мк.9,13), а Син Човечији пострада и би унижен (Мк.9,12). Ток догађаја није могао да се промени. Тако је увек: текућа историја све вуче за собом. Међутим, поставља се питање: „Где је слобода? Шта остаје од ње при таквом поретку догађаја? Ништа друго до призрак“. Тако, обично, расуђују фаталисти. Ипак, свеопредељујућа неопходност тока догађаја нама се само причињава: у ствари, сви људски догађаји, и општи и појединачни, плод си слободних подухвата човека. Оно опште тече како тече стога што сви или већина тако хоће. И појединачно долази у сагласност са општим стога што овај или онај у појединачности тако хоће. Доказ за то је очигледан: услед општег добра бивају и рђаве појединачности; и усред општег зла бивају добре појединачности. И још: услед чврсто устројеног општег, рађају се појединачности које, разрастајући се и јачајући све више и више, најзад надваладавају и само опште и заузимају његово место. Међутим, појединачности су увек дело слободе. Шта је било заједничко између Хришћанства и карактера времена у коме се оно зачело? Хришћанство је посејало неколико лица која нису била пород неопходног тока историје. Оно је к себи привукло оне који имадоше жељу да га прихвате, надалеко се раширивши и поставши опште за тадашње човечанство: оно је било дело слободе. Исто се дешава и у рђавом смеру. Како се искварио запад? Сам себе је искварио, будући да су људи, уместо од Јеванђеља, почели да се уче од незнабожаца и да примају њихове обичаје. Најзад су се и искварили. Тако ће бити и код нас: почели смо и ми да се учимо од запада који је отпао од Христа Господа. У себе примамо његов дух. То ће се завршити тиме што ћемо, слично њему, окренути леђа истинском Хришћанству. Уколико усхтемо, прогнаћемо западну таму, а ако не – коначно ћемо се погрузити у њу.

Повратак на Свето писмо
Охридски пролог
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024