1.
Св. муч. Иполит. Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече:“видех невине душе у великој радости“ (тј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, којих беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!“ Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно, а Иполит само викаше: „хришћанин сам!“ Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети.“ Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.
2.
Св. Тихон Задонски, или Воронежски. Рођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. год. у простом сељачком дому. У 34. години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу, док најзад не би хиротонисан за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних 5 година, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783. год. у Задонску, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве ретки пастир, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима проглашен за светитеља најпре од народа, а по том и од званичне цркве 1861. године.
3.
Преп. царица Ирина, у монаштву названа Ксенија. Жена цара Кало-Јована (1118 – 1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља – Пантократора – у Цариграду, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански.
4.
Преп. Серид. Чувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије, Јован, авва Доротеј, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI стољећу, и преселио се у вечну радост Господа свога.
Колиба сељачка светца одгајила,
Православна црква духом запојила:
Тихон архијереј к’о звезда сијаше
И духовне тајне свету казиваше:
– Читај Свето Писмо, оно Бога скрива,
Оно Бога скрива, и Бога открива.
Књиге целог света не казују више
О Богу, и теби, но што Писмо пише.
Гле, Бог се без Бога не може познати
Залуд ван Бога о Богу питати.
Кол’ко у ум стаје, Бог се нама даје
Не може се море прелити у јаје.
Свето Писмо учи, како душу спасти
Од греха, и смрти, и вечне пропасти.
Онај ко се топи, не пита о води,
Ни шта је? ни како? ни откле се своди?
Него само брине за своје спасење
Па плашљиво тражи безбедно камење.
И море живота бурно се таласа
Уман на том мору тражи себи спаса.
Шта је овај живот? из какве је грађе?
Је л’ то важно знати кад нас самрт снађе?
Знање и имање на земљи остаје,
Тело и одело гробу се предаје
Душа, само душа, још се спасти може,
Труди се и моли: помози ми, Боже!
РАСУЂИВАЊЕ
„Благодарите Господу, али не заборавите и на Његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“Ово су речи знаменитог руског подвижника из XIX века, оца Назарија, игумана Валаамског. Ове речи рекао је он жени једног високог чиновника у Петрограду, који беше пао у немилост код цара због неке тешке оптужбе. Оптужени чиновник од муке се разболи и легне у постељу. Чувши да је о. Назарије допутовао у Петроград жена тога чиновника пожури се те га нађе, исприча му беду која их беше снашла и замоли га да се он помоли Господу за њенога мужа. „Имате ли ситног бакарног и сребрног новца?“ упита је о.Назарије. Жена му донесе и даде. И тако се о. Назарије удаљи. Истога вечера наврати се он опет и обрадује жену оваквом вешћу: „Слава Богу, сви блиски Цару обећали су молити за вас“ Жена је, наравно, мислила на цара Александра Павловића и његове дворјане, док је духовник мислио на просјаке по улицама, којима је био раздао онај ситни новац, и послао их да се помоле Богу за мужа оне жене. И заиста дође вест, да је цар наредио, да се ствар тог чиновника узме поново у претрес. А то је баш тај чиновник и желео. Када жена поче благодарити о. Назарију, он рече: „благодарите Господу, али не заборавите и на његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну моћ прорицања (1. Сам. 10), и то:
1. како Самуил прорече Саулу све шта ће му се догодити једнога дана;
2. како сиђе на Саула Дух Божји, те и он прорицаше.
БЕСЕДА
о главном пророчанству пророка Исаије
Гле, дјевојка ће зачети и родиће сина,
и надјенуће му име Емануил. (Иса. 7, 14)
Ово славно пророчанство о рођењу Господа од Деве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз, без војске и оружја, и Јерусалимљани беху у самртном страху.
Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му:
не бој се, и срце твоје нека се не плаши. Па онда прорече Исаија, да непријатељи неће узети Јерусалим. Па видећи да му цар не поверова, он му рече, да иште знак, чудо, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече, да ће им Бог дати знак, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. А зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени, какво би то чудо било, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка.
Тако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил – с нама Бог – спасао је у Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануел – с нама Бог- спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог, као Богочовек, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога.
О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо