МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица 36. по Духовима
(Поново се чита 31. седмица)
Уторак
26.01.1954
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јануар 1954.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15   Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22   Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26  ▶ Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота
31   Недеља

Саборна Посланица Светог Апостола Јакова, зачало 54 (3,1-10)
1. Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, 2. Јер сви много грешимо. Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело. 3. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо. 4. Ето и лађе, иако су велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. 5. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! 6. И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. 7. Јер сваки род звериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечему, 8. А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. 9. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. 10. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива.

Свето Јеванђеље од Марка, зачало 50 (11,11-23)
11. И уђе Исус у Јерусалим, и у храм; и промотривши све, кад би увече, изиђе у Витанију са Дванаесторицом. 12. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладне. 13. И видевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не беше време смокава. 14. И проговоривши Исус рече јој: „Од сада нико не јео са тебе рода довека!” И слушаху ученици његови. 15. И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мењаху новце, и седишта оних што продаваху голубове. 16. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. 17. И учаше говорећи им: „Није ли писано: ‘Дом мој назваће се дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку‘.” 18. И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили; јер га се бојаху; јер се сав народ веома дивљаше науци његовој. 19. И кад би увече, изиђе изван града. 20. А ујутру пролазећи видеше смокву где се осушила из корена. 21. И опоменувши се Петар рече му: „Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се. 22. И одговарајући Исус рече му: „Имајте веру у Бога. 23. Јер заиста вам кажем: „Ако ко рече гори овој: ‘Дигни се и баци се у море‘, а не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори, биће му што год рече.”

Охридски пролог
1. Свети мученици Ермил и Стратоник. Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек“ (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

2. Свети Јаков, епископ нисибијски. Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију, да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I васељенском сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела које беху управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.

3. Преподобни Максим Капсокалива. У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и „ангела у телу“. Представио се Господу 1320. године.

Молитва у срцу као срце лупа,
Молитва у срцу са дисањем скупа,
Внутрена молитва, та светлост внутрена,
На Атону беше Максимом јављена.
Kao дух без тела Максим се дизаше,
Од молитве сав се светлошћу сијаше;
Од молитве беше испуњен радошћу
Од молитве беше испуњен ситошћу,
Кроз молитву виде небо откровено,
Кроз молитву – биће људско прослављено,
молитвом осети и близину Христа,
Јавно му се јави и Света Пречиста.
Максимова душа беше небом сита,
Григор’је Синаит једном га запита:
– Праведни Максиме, кажи откуд знадеш,
Да визије добра a не зла имадеш?
И да све то нису ђаволска маштања
И прелести лажне, сатанска варања?
– Отуд, рече, знадем, да то нису лаже,
Што ми те визије дух и тело блаже,
Што за њима увек душа моја чезне
Што од крсног знака то неће д’ ишчезне,
По радости слаткој знам да прелест није,
По радости благој што ме свега грије.

РАСУЂИВАЊЕ
Добро дело с ћутањем више вреди него добро дело с објашњењем, и несравњено више него најдуховитије објашњење без добра дела. Од светог Николаја Мирликијског нису остале никакве речи, али су остала дела. Без икаквих објашњења он је у три маха долазио ноћу кући једног сиромаха и убацивао тајно кроз прозор по једну кесу злата. – Неки старац у Скиту Мисирском разболи се тешко, и пожели да једе мало свежег хлеба (јер хлеб који монаси тада јеђаху беше сушен на сунцу и трајаше месецима). Чувши то, један од монаха ништа не рече него изиђе и оде далеко у неки град одакле донесе свеж хлеб болесноме старцу. Сазнавши старац за труд тога монаха, не хте јести хлеб рекавши: то је крв брата! (тј. то је брат с муком доставио). Тада остали монаси умолише старца да једе говорећи му, да не презре жртву брата. – Каква објашњења и какве речи о братољубљу могу заменити ово просто и ћутљиво дело братољубља?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам глад и жеђ Господа Исуса за правдом и то:
1. како Он долази у свет да поврати погажену правду,
2. како Он објављује правду Божију и изобличава неправду,
3. како Он журно чини безбројна дела правде, да би нама оставио пример.

БЕСЕДА
о Царству Божјем, које је унутра

Царство Божје је унутра у вама. (Лк. 17, 21)

Све што је Божје, носи печат бесмртности. И Царство Божје – царство је бесмртно. Ако желимо, дакле, да дишемо ваздух бесмртности, морамо ући унутра у себе, у срце своје, у Царство Божје. Изван нас је ваздух времена, ваздух пролазности и трулежи, у коме душа тешко дише. Царство природно – царство је чулно, отуда царство туђине у сравњењу са душом нашом, која представља унутрашње царство наше. Зашто људи воле да се баве дуго, дуго у туђини? Зашто ретко и нерадо улазе у своју сопствену кућу? Кад год мислимо на све, ми мислимо о туђини. Кад год се разговарамо о чулном свету, ми се разговарамо у туђини. Живећи по чулима, ми личимо на човека који цео дан јури по туђим кућама, а само увече се враћа својој кући на спавање. И тако будноћу своју ми посвећујемо смрти, а спавање бесмртности! Ми долазимо к себи, враћамо се у себе само у сну! Но и наш сан сања нашу јаву, тј. и кад смо у својој кући у бесвесном стању, ми сањамо туђе куће: наши снови чулни су, јер је наша јава чулна. И тако ми смо у туђини, и туђи и на јави и у сну. Непрестано ми смо ван себе. А Господ хоће да нас врати у нас саме, у дом свој и домовину своју. За нас је Царство Божје унутра у нама: ван нас је туђина. Да бисмо избегли из туђине и нашли прави дом свој, у коме се сретамо непосредно с Богом, ми морамо ући у себе, у срце своје. Ту је Цар, и ту је царство.
О Господе и Царе ангела и светитеља, покажи нам богатство и сјај царства Твог унутра у нама. Да бисмо заволели царство Твоје више него што волимо чулну туђину, царство променљивости и пролазности. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024