Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше „ја“, немој очекивати добро.
Повратак на Свето писмо