Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно – намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно – да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: „Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега“. Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио – ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.
Повратак на Свето писмо