МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица пета поста - Глувна
Четвртак 5. седмице Великог поста
01.04.1892
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1892.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15   Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22   Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота


На 6. часу
Књига пророка Исаије (42,5-16)
5. Овако говори Бог Господ, који је створио небеса и разапео их, који је распростро земљу и што она рађа, који даје дисање народу што је на њој и дух онима што ходе по њој: 6. Ја Господ дозвах те у правди, и држаћу те за руку, и чуваћу те, и учинићу те да будеш завјет народу, видјело народима; 7. Да отвориш очи слијепцима, да изведеш сужње из затвора и из тамнице који сједе у тами. 8. Ја сам Господ, то је име моје, и славе своје нећу дати другоме ни хвале своје ликовима резанијем. 9. Ево, пређашње дође, и ја јављам ново, прије него настане казујем вам. 10. Пјевајте Господу пјесму нову, хвалу његову од краја земље, који се плавите по мору и све што је у њему, острва и који живите на њима. 11. Пустиња и градови њезини, села гдје станује Кидар, нека подигну глас, нека пјевају који живе по стијенама, нека кликују саврх гора. 12. Нека дају славу Господу, и хвалу његову нека јављају по острвима. 13. Господ ће изаћи као јунак, подигнуће ревност своју као војник, викаће и кликовати, надвладаће непријатеље своје. 14. Мучах дуго, чињах се глух, устезах се; али ћу сада викати као жена кад се порађа, и све ћу потрти и истријебити. 15. Опустићу горе и брегове, и сваку траву на њима осушићу, и од ријека ћу начинити острва, и језера ћу исушити. 16. И водићу слијепце путем којега нијесу знали; водићу их стазама којих нијесу знали; обратићу пред њима мрак у свијетлост и што је неравно у равно. То ћу им учинити, и нећу их оставити.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (18,20-33)
20. И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. 21. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам. 22. И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом, 23. И приступив Аврам рече: „Хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним? 24. Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити месту за онијех педесет праведника што су у њему? 25. Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија целе земље неће судити право?” 26. И рече Господ: „Ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу целом месту њих ради.” 27. А Аврам одговори и рече: „Гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео. 28. Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за ових пет затрти сав град?” Одговори: „Нећу, ако нађем четрдесет и пет.” 29. И стаде даље говорити, и рече: „Може бити да ће се наћи четрдесет”. Рече: „Нећу ради оних четрдесет.” 30. Потом рече: „Немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет.” И рече: „Нећу, ако нађем тридесет.” 31. Опет рече: „Гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет.” Рече: „Нећу их погубити за оних двадесет.” 32. Најпослије рече: „Немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет.” Рече: „Нећу их погубити ради оних десет.” 33. И Господ отиде свршивши разговор с Аврамом; а Аврам се врати на своје место.

Приче Соломонове (16,17-33; 17,1-17)
17. Пут је праведних уклањање од зла; чува душу своју ко пази на пут свој. 18. Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст. 19. Боље је бити понизна духа с кроткима него делити плен са охолима. 20. Ко пази на реч, налази добро, и ко се узда у Господа, благо њему. 21. Ко је мудра срца, зове се разуман, а сласт на уснама умножава науку. 22. Извор је животу разум онима који га имају, а наука безумних безумље је. 23. Срце мудрога разумно управља устима његовем, и додаје науку уснама његовим. 24. Љубазне су речи сат меда, сласт души и здравље костима. 25. Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти. 26. Ко се труди, себи се труди, јер га нагоне уста његова. 27. Човек неваљао копа зло, и на уснама му је као огањ који пали. 28. Опак човек замеће свађу, и клветник раставља главне пријатеље. 29. Насилник мами друга свог и заводи га на пут који није добар; 30. Намигује очима, кад мисли наопако; кад миче уснама, чини зло. 31. Седа је коса славна круна, налази се на путу праведном. 32. Бољи је спор на гнев него јунак, и господар од свога срца бољи је него онај који узме град. 33. Жреб се баца у крило, али је од Господа све што излази.

1. Бољи је залогај сувог хлеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом. 2. Разуман слуга биће господар над сином срамотним и с браћом ће делити наследство. 3. Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ. 4. Зао човек пази на усне зле, а лажљивац слуша језик пакостан. 5. Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова; ко се радује несрећи, неће остати без кара. 6. Венац су старцима унуци, а слава синовима оци њихови. 7. Не приличи безумном висока беседа, а камоли кнезу лажљива беседа. 8. Поклон је драги камен ономе који га прима, куда се год окрене напредује. 9. Ко покрива преступ, тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље. 10. Укор тишти разумног већма него лудога сто удараца. 11. Зао човек тражи само зло, али ће се љут гласник послати на њ. 12. Боље је да човека сретне медведица којој су отети медведићи, него безумник у свом безумљу. 13. Ко враћа зло за добро, неће се зло одмаћи од куће његове. 14. Ко почне свађу, отвори уставу води; зато пре него се заметне, прођи се распре. 15. Ко оправда кривог и ко осуди правог, обојица су гад Господу. 16. На што је благо безумноме у руци кад нема разума да прибави мудрост? 17. У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њима. Овај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.

2. Свети мученик Панхарије. Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.

Свети Хрисант светује Дарију,
– O девице, остави се лажи,
И кипове не штуј ка’ богове,
Нит истину ти од земље тражи.
Истина је у Бога једнога.
Јединога Бога троичнога,
Који созда васељену целу,
И човека, круну васељене.
Он једини, бесмртни и живи,
Он од земље прави завијаче
И одеће блага духовнога,
Душа наша благо је духовно
Завијено у прашину тела.
Душу треба нежно неговати,
К’о невесту за Христа спремати.
Остави се, дево, телесности,
Она води муци и жалости.
Бог не гледа у сасуд телесни
Но у цвеће што у њему расте.
O девице, у смрт одевена.
Данас-сутра смрћу разједена:
Кити душу цвећем од врлина.
Посеј цвеће вером у Господа,
Огради га надом и љубављу.
Залевај га Духом животворним,
Оплеви га од корова греха.
Нек порасте цвеће од врлина,
Нек порасте цвеће благочешћа,
Нек порасте цвеће милосрђа,
Нек порасте цвеће покајања,
Нек порасте цвеће терпенија,
Нек порасте цвеће уздржања.
Нек порасте цвеће послушања.
Твоја душа, као песма рајска,
Нек мирише као башта рајска.
Бог да би се у њу уселио,
Који ју је за то и створио. –
Хрисанта је Дара послушала,
Своју душу за Христа венчала,
Тело своје на муке предала
Са Хрисантом, са братом духовним.
A Бог их је у Рај пресадио
Рајску башту њима окитио.

РАСУЂИВАЊЕ
„Ова милост (Божја) – што нас васкрсава и после тога згрешисмо, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава, Господе, безмерној милости Твојој!“ Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је кроз Христа спасао од трулежи греха и смрти него кад нас је ни из чега створио. И ваистину, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину, кад га поново приме, све му опросте, уљуде га, очисте га, излече га, и поново га учине својим наследником, него када га роде. Када се млади Панхарије, облаган почастима царским, одрече Христа, написа му његова мајка писмо, пуно бола и туге. „Не треба се бојати људи, писаше му мајка, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10, 33).“ Син прими савет материн, застиде се самога себе, исповеди пред царевима веру своју у Христа, и мученичком смрћу умре за Христа, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина, рођење духовно, важније од првог, телесног рођења.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како се Он на крсту мучи од болова,
2. како му дају сирће и жуч да пије, кад Он рече, да је жедан,
3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине.

БЕСЕДА
о знаменију Сина човечјега

И тада ће се показати знак сина човечјег на небу. (Мат. 24, 30)

Какав ће бити овај знак Сина човечјег, то се једном у маломе већ показало. То је крст, сјајнији од сунца, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку, најбоље је, да вам се, браћо, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: „У ове свете дане Педесетнице, седмога дана маја, около девет часова изјутра, јави се превелики крст, сав од светлости, на небу, над Светом Голготом, и пружен до свете Горе Јелеонске, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само, но свима многобројним житељима града, и не тако – како би неко могао помислити – брзопролазно као у маштарији, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане, јер да не би такав, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења, јуноше и старци, мужеви и жене, сваки узраст, чак и најскривеније девице, овдашњи становници и странци, хришћани и незнабошци, који су дошли из других земаља, – сви једнодушно, као једним устима, прославише чудотворног Христа Исуса, Господа нашег, Јединородног Сина Божјег, и стварно и опитом дознаше, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2, 4), и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2, 3-4)… Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним.“
О браћо моја, све је Богу могуће, и створено показати људима, и нестворено створити. Но најважније је за нас, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ.
Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024