Посланица Светог Апостола Павла Галатима, зачало 201 (2,6-10)
6. А за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше, 7. него напротив, када увидеше да је мени поверено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, 8. јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, 9. и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима; 10. само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним.
Јеванђеље Марко, зачало 20. (5,22-24; 5,35-43; 6,1)
22. И гле, дође један од старешина синагоге по имену Јаир; и видевши га паде пред ноге његове. 23. И мољаше га много, говорећи: „Ћеркица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе и да живи.” 24. И пође с њим. И за њим иђаше народа много, и притешњаваху га.
Није нађена књига (p1): 41,5,22-24; 5,35-43; 6,1
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.
Повратак на Свето писмо
