МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица прва поста – Чиста – Православља
Петак 1. седмице Великог поста
25.02.1809
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Фебруар 1809.
1   Среда
2   Четвртак
3   Петак
4   Субота
5   Недеља
6   Понедељак
7   Уторак
8   Среда
9   Четвртак
10   Петак
11   Субота
12   Недеља
13   Понедељак
14   Уторак
15   Среда
16   Четвртак
17   Петак
18   Субота
19   Недеља
20   Понедељак
21   Уторак
22   Среда
23   Четвртак
24   Петак
25  ▶ Субота
26   Недеља
27   Понедељак
28   Уторак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (3,1-14)
1. Јер гле, Господ, Господ над војскама узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хлебу и сваку потпору у води, 2. јунака и војника, судију и пророка и мудраца и старца, 3. педесетника и угледна човека, и саветника и вешта уметника и човека речита. 4. И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари. 5. И чиниће силу у народу један другоме и сваки ближњем свом; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштена. 6. И човек ће ухватити брата свог из куће оца свог говорећи: „Имаш хаљину, буди нам кнез, овај расап нека је под твојом руком.” 7. А он ће се заклети у онај дан говорећи: „Нећу бити лекар, нити имам код куће хлеба ни хаљине, не постављајте ме кнезом народу.” 8. Јер се обори Јерусалим и Јуда паде, јер се језик њихов и дела њихова противе Господу да драже очи славе његове. 9. Што се види на лицу њиховом сведочи на њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло. 10. Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дела својих. 11. Тешко безбожнику! Зло ће му бити, јер ће му се наплатити руке његове. 12. Народу мом чине силу деца, и жене су им господари. Народе мој! који те воде, заводе те, и кваре пут хода твог. 13. Устаје Господ на парбу, стоји да суди народима. 14. Господ ће доћи на суд са старешинама народа свог и с кнезовима његовим, јер ви потрсте виноград, грабеж од сиромаха у вашим је кућама.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (2,20-25; 3,1-20)
20. и Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; 22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23. А Адам рече: „Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. 24. За то ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. 25. А беху обоје голи, Адам и жена му, и не беше их срамота.

1. Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: „Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?” 2. А жена рече змији: „Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; 3. само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.” 4. А змија рече жени: „Нећете ви умрети; 5. него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.” 6. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. 7. Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче. 8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. 9. А Господ Бог викну Адама и рече му: „Где си?” 10. А он рече: „Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.” 11. А Бог рече: „Ко ти каза да си го? Да ниси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?” 12. А Адам рече: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.” 13. А Господ Бог рече жени: „Зашто си то учинила?” А жена одговори: „Змија ме превари, те једох.” 14. Тада рече Господ Бог змији: „Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века. 15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њена; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.” 16. А жени рече: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар.” 17. Па онда рече Адаму: „Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; 18. трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; 19. са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.” 20. И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свим живима.

Приче Соломонове (3,19-34)
19. Господ је мудрошћу основао земљу, утврдио небеса разумом. 20. Његовом мудрошћу развалише се бездане и облаци капљу росом. 21. Сине мој, да ти то не одлази из очију; чувај праву мудрост и разборитост; 22. И биће живот души твојој и накит грлу твом. 23. Тада ћеш ићи без бриге путем својим, и нога твоја неће се спотаћи. 24. Кад лежеш, нећеш се плашити, и кад почиваш, сладак ће ти бити сан. 25. Нећеш се плашити од нагле страхоте ни од погибли безбожничке кад дође. 26. Јер ће ти Господ бити узданица и чуваће ти ногу да се не ухвати. 27. Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити. 28. Не говори ближњем свом: „Иди”, и „Дођи други пут,” и „Сутра ћу ти дати”, кад имаш. 29. Не куј зла ближњем свом који живи с тобом без бриге. 30. Не свађај се ни с ким без узрока, ако ти није учинио зла. 31. Немој завидети насилнику, ни изабрати кога пута његова. 32. Јер је мрзак Господу зликовац, а у праведних је тајна његова. 33. Проклетство је Господње у кући безбожниковој, а стан праведнички благосиља. 34. Јер потсмевачима он се потсмева, а кроткима даје милост.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети Мелетије, архиепископ антиохијски. Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију.

2. Свети Алексије, митрополит московски. Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: „Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи“. У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду“ татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње.

3. Преподобна Марија. Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је „монах Марин“ био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године.

4. Свети Антоније, патријарх цариградски. Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије.

5. Света Калија. Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.

Јединица и Тројица, Једно и Троје,
Христос – Бог је и Човек је, Једно и Двоје.
Те две тајне највеће су и најдивније,
У њима се кључ живота и бића крије.
Свето Тројство у јединству, пламен вечити.
Три буктиње – пламен један, пламен вечити.
Јединица и Тројица – Једно и Троје.
Христос – Бог је и Човек је – Једно и Двоје.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Јован Златоуст наводи из живота св. Мелетија следећи пример који показује високу племенитост овога великог јерарха. „Било би неправедно пропустити оно што се догодило при самом изгнанству (Мелетијевом из Антиохије). Када је градоначалник сео у кола и посадио светитеља поред себе, па почео журно да вози преко пијаце, оспу грађани камењем као град са свих страна на његову главу, јер они нису могли лако да се разлуче од свог архијереја, и били су готови пре да се разлуче са животом него са овим светитељем. Но шта учини овај блажени муж? Видевши камење како лети, он покри главу началникову својом одећом. Тако застиде он непријатеље својом превеликом кротошћу, а следбеницима својим тиме даде поуку, какву незлобност треба показивати према онима који нас вређају; како не само не треба им чинити никаква зла, него свом силом отклањати од њих опасност која им грози.“ О самом спољашњем изгледу Мелетијевом вели даље Златоуст: „У истини највећа је наслада била видетн његово свето лице. Не само кад је учио, или говорио, него кад су људи просто гледали у њега, он је био у стању да унесе, у душу гледалаца сваку добродетељ.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као испосника и то:
1. како је Он постио не да би укротио тело Своје пречисто, него да би дао пример нама,
2. како је Он постио мене ради,
3. како ја треба да постим ради мога спасења и ради љубави Његове.

БЕСЕДА
о чудесној посети Сина Божјега

Изиђох од оца, и дођох на свијет,
и опет остављам свијет, и идем к оцу. (Јов. 16, 28)

Ове речи су, браћо, од судбоносне важности по нас. Јер од свега на овоме свету најважније је знати: има ли Бога и има ли живота после смрти? Ове речи су драгоценије од свега бисера на свету, и од сунца и од звезда, јер те речи изговорио је Онај који је најпоузданији и најистинитији сведок. Ваистину, речи су ове извор највеће радости за нас, погњурене у очајање, и у смрт после очајања. Оне сведоче да има Бога и живота после смрти. Изиђох од Оца – то пре свега значи да постоји Бог, од кога Господ Исус изиђе. И идем к Оцу – и то значи, да постоји Бог Отац, коме се Син Божји враћа. Обе ове речи значе у исто време да постоји живот вечни, и да смрт не значи наше уништење. Јер ове речи Господ је изговорио пред саму смрт Своју.
О слатке и дивне благовести! Оно што је срце свих људи и племена кроз све векове тамно наслућивало, Господ је посведочио као факт, као истину.
Још ове речи потврђују јединство Оца и Сина, и божанство Господа и Спаса нашега. Бог нас је посетио, браћо моја, сам Свевишњи Бог – свети, крепки и бесмртни Бог. То је врхунац утехе наше и радости наше.
О Господе Исусе, Сине Божји, сведоче истинити свега добра за ким срца наша даноноћно жуде, освети нас, окрепи нас и обесмрти нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024