Посланица Светог Апостола Павла Титу, зачало 301 (1,15-16; 2,1-10)
15. Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест. 16. Говоре да знају Бога а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело.
Није нађена књига (p1): 56, 1,15-16; 2,1-10
Јеванђеље Лука, зачало 101. (20,19-26)
19. И тражаху првосвештеници и књижевници да у онај час дигну руке на њега, но побојаше се народа; јер разумеше да за њих ову причу каза. 20. И мотраху на њега; и послаше уходе, који се претвараху да су праведни, не би ли га ухватили у речи, те да би га предали начелству и власти намесниковој. 21. И упиташе га говорећи: „Учитељу, знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем: 22. Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не?” 23. А он, разумевши препреденост њихову, рече им: „Што ме кушате? 24. Покажите ми динар; чији је на њему лик и натпис?” А они одговарајући рекоше: „Ћесарев.” 25. А он им рече: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу.” 26. И не могоше га ухватити у речи пред народом; и задививши се одговору његовом умукоше.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити „житејско“, и рећи: „Житејско“ на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно „житејско“, а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју?
Повратак на Свето писмо
