На 6. часу

1. У време Ахаза сина Јотама сина Озије цара Јудина дође Ресин цар Сирски и Факеј син Ремалијин цар Израиљев на Јерусалим да га бију, али га не могоше узети.  2. И дође глас дому Давидову и рекоше: „Сирија се сложи с Јефремом. А срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од ветра.”  3. Тада рече Господ Исаији: „Изађи на сусрет Ахазу, ти и Сеарјасув син твој, накрај јаза горњег језера, на пут код поља бјељарева.  4. И реци му: 'Чувај се и буди миран, не бој се и срце твоје нека се не плаши од два краја ових главања што се пуше, од распаљеног гнева Ресинова и Сирскога и сина Ремалијина.'  5. Што се Сирци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло говорећи:  6. „Хајдемо на Јудејску да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем сина Тавеилова;”  7. Зато овако вели Господ Бог: „Неће се то учинити, неће бити.”  8. Јер је глава Сирији Дамаск, а Дамаску је глава Ресин; и до шездесет и пет година сатрће се Јефрем тако да више неће бити народ.  9. И глава је Јефрему Самарија, а Самарији је глава син Ремалијин. Ако не верујете, нећете се одржати.  10. И још рече Господ Ахазу говорећи:  11. „Ишти знак од Господа Бога свог, ишти оздо из дубине или озго с висине.”  12. А Ахаз рече: „Нећу искати, нити ћу кушати Господа.”  13. Тада рече Исаија: „Слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мом?  14. Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило.

На вечерњи

32. А Ноју кад би пет стотина година, роди Ноје Сима, Хама и Јафета.

1. А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише.  2. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше.  3. А Господ рече: „Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто и двадесет година.”  4. А беше тада дивова на земљи; а и после, кад се синови Божји састајаху са кћерима човечијим, па им оне рађаху синове; то беху силни људи, од старине на гласу.  5. И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле,  6. покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу.  7. И рече Господ: „Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио.”  8. Али Ноје нађе милост пред Господом.

20. Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје.  21. Привежи их себи на срце засвагда, и спучи их себи око грла.  22. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те;  23. јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава;  24. да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа.  25. Не зажели у срцу свом лепоте њене, и немој да те ухвати веђама својим.  26. Јер са жене курве спада човек на комад хлеба, и жена пуста лови драгоцену душу.  27. Хоће ли ко узети огња у недра а хаљине да му се не упале?  28. Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже?  29. Тако бива ономе који иде к жени ближњега свог; неће бити без кривице ко је се год дотакне.  30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан;  31. него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома свог.  32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини;  33. муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати.  34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете;  35. не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати.

1. Сине, чувај речи моје, и заповести моје сахрани код себе.