1.
Св. муч. Козма и Дамјан. Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа, родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не би имали коме клањати.“ После чуда учињенога над самим царем, – јер га чудесно исцелише од тешког недуга – цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284 год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.
2.
Преп. Петар патриције. Овај светитељ беше Цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен, а Петар са 50 војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Из тамнице чудесно ослобођен св. Јованом Богословом. Тада он презре сву светску славу, остави жену и сина, и удаљи се на гору Олимп, где се као монах и ученик св. Јоаникија Великог подвизавао 34 год. По смрти жене и сина настани се у Цариграду, где у посту и молитви проведе још 8 година и упокоји се у Господу 865 год. у 77 год. свога живота.
3.
Св. муч. Потит. Тринаестогодишњи дечак, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља хришћанства, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138.-161.) исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију.
Младога Потита родитељ запита:
– Кад је твоја вера тако истинита,
да ли би ти за њу и свој живот дао?
Одговара Потит: Спас је обећао
Сваког Свога верног силом опасати,
Да би за Њег’ мог’о лако пострадати;
Те се надам и ја, и верујем много,
Да би за свог Христа пострадати мог’о.
Та мој Бог је, оче, велики и славан,
Чудесан и моћан, жив и живодаван.
Он Давиду младом поможе у рату
Те одруби главу страшном Голијату;
Он ће са мном бити на страдалном путу
Те ћу моћи поднет’ смрт црну и љуту. –
Кад то Гилас отац зачуо од сина,
Као да се напи божанскога вина,
Па узвикну громко: где су моја лета!
Гле, истину дознах од једног детета!
Па крштење прими, у верне с’ уврсти,
А мученик Потит – и крвљу се крсти.
РАСУЂИВАЊЕ
Везу између овога и онога света хришћани показују и молитвом и милостињом за умрле. Црква у овом и црква у оном свету једна је црква, једно тело, једно биће, као што корен дрвета испод земље чини један организам са стаблом и гранама дрвета над земљом. Отуда је јасно, како ми, сачињавајући цркву на земљи, можемо добити помоћ од светитеља и праведника из небеске цркве, као и то како умрли грешници у оном свету могу добити помоћ од нас на земљи. Св. Атанасије вели: „Као што бива са вином затвореним у бурету, које кад цвета виноград у пољу осећа то, те и само (вино) цвета заједно с њим, тако је и душама грешника: оне добијају неко олакшање од бескрвне жртве, принесене за њих, и од милостиње, учињене за њихов покој". Св. Јефрем Сирин наводи исти тај пример с вином и виноградом, па закључује: „И тако, кад и међу растињем постоји таква међусобна саосетљивост, то није ли за умрле још више осетна молитва и жртва?“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно претварање воде у вино (Јов.2), и то:
1. како Господ у Кани на свадби претвори воду у вино:
2. како и моја душа, ако се венча са Господом живим, претвара своју земаљску воденост у божанско пиће.
БЕСЕДА
о томе како треба да се радујемо Христу
Којему (Христу) радујте се,
премда сте сад мало, гдје је потребно,
жалосни у различнијем напастима. (I Пет. 1, 6)
Тако говори апостол Петар, свети, чији је живот био испуњен многим напастима и честим жалостима. Тако говори човек, који је оставио дом и чељад своју и пошао за Христом; који је ради Христа претрпео многе муке: од глади, од жеђи, од Јевреја, од Римљана, од лажних пророка, од сурових незнабожаца, и који је најзад на крсту распет, све ради Христа Господа. Он који је у овом животу био немилосрдно бичеван великим жалостима и великим напастима, саветује нас, да се радујемо Христу, да би та радост прогутала све наше сразмерно малене жалости и напасти. Али зашто, браћо, да се радујемо Христу? Зато што нам Он откри и показа стварност највећих и најлепших нада и снова рода људског: откри нам Бога једнога, живога, свемоћнога, свемудрога и свемилостивога, и даде нам право да се зовемо синовима Његовим; откри нам и показа живот бесмртни и вечни, живот несравњено бољи од овога живота на земљи; откри нам царство духовно, царство ангела и праведника, царство сваког добра, светлости истине и правде; откри нам и показа циљ нашег битисања овде на земљи и смисао свих наших трудова и патњи у овом временом животу; откри нам океан радости небеске, према коме су све наше жалости и напасти као капље мутне воде, које не могу тај океан да замуте.
О браћо, колика нас радост чека! О браћо, како малену цену тражи од нас Господ, да купимо ту радост, у којој се ангели купају и у којој праведници пливају! Само да испунимо неколико Његових кратких заповести – то је сва цена!
О Господе Исусе, пречудни изворе радости, поносе наш и дико наша, славо и хвало наша, стави прст Твој на уста наша, и не допусти, да нас мутне капље жалости и напасти отрују. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
