1. Преп. Исаак Сирин II. (Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи, Исаак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. – Други пут дођу два човека безмало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. – Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе.“

2. Св. Василије исповедник. У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.

3. Преп. Акакије. Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98. години, 1730. год.

4. Преп. Атанасија. Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. год.


РАСУЂИВАЊЕ
У злога цара Константина Копронима беше добра ћерка, девица Антуса „красна грана на злом дрвету“. На све наваљивање свога оца да се уда она оста упорна, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом, толико су двапут више за дивљење женске, које презреше и младост, и богатство, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје, рекао је сам Господ, – тешко, да, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслога Господа Исуса, и то:
1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир;
2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека, да се појави где хоће.

БЕСЕДА
о граду који се зида

Овде немамо града који ће остати,
него тражимо онај који ће доћи. (Јевр. 13, 14)

Не беху ли, браћо, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. Но оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и по сто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. Но оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани јесте: весеље, сласт, имање, власт, част, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе за час, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних.
Ваистину, ми овде немамо града који ће остати. Зато тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским, бесмртним животом, двором ангела, пристаништем светитеља, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду сазидано је за увек. Свака цигла у томе граду остаје, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос.
О Господе васкрсли, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечити град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.


Повратак на Свето писмо