1.
Свети апостол Онисим. Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. „Молимо те“, пише апостол Филимону, „за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим… Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога…“ (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.
2.
Преподобни Евсевије. Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.
Онисим преславни ко роб живот поче,
Ко апостол Христов и мученик доче.
Безакони Тертул пита га за име.
– Хришћанин ми име, Онисим презиме.
– Да ли си слободњак, или роб некога ?
– Роб бих Филимонов, сад роб Христа Бога.
– За какву те цену Филимон продаде?
– Крв своју за мене Господ Христос даде.
– Реци, поштујеш ли државне богове?
– He видим богове но само кипове
– Животиња разних, све кипове мртве:
Вола волу, видим, приносите жртве,
Овна овну тако, тице ћуковима –
Животиње живе мртвим скотовима.
Живље мртвијима, јаче слабијима.
He, ja сe не клањам таквим боговима!
Но Господу Живом, Господару моме
И Творцу, Тертуле, и моме и твоме.
– Тертул сe наруга Божијем човеку,
Нареди да мачем главу му посеку!
Власници над телом посекоше главу,
Ал’ не посекоше ни душу ни славу.
Оста славно име – свети Онисиме –
И небо и земља да се диче њиме.
РАСУЂИВАЊЕ
За свакога човека драгоцен је мир душевни. Код оних који су стекли мир душевни, тело може бити непрестано у покрету, у раду, у муци, али душа њихова, приљубљена Богу, остаје увек у непоколебљивом миру. Св. Серафим Саровски учи: „Треба се старати свим начинима, да се одржи мир душевни. Не узмућивати се увредама од људи. Зато је нужно по сваку цену уздржавати се од гнева, и помоћу стражења (над самим собом) чувати ум и срце од непристојних покрета… За очување мира душевног потребно је такође избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем мир душевни се да сачувати. Када се човек налази у таквоме стању, он добија божанска откровења. Да би се човек пак сачувао од осуђивања других, мора стражити над самим собом; не сме ни од кога примати недуховних мисли, и треба да је према свему (светскоме) мртав. Ми морамо неуморно чувати срце своје од непристојних помисли и утисака (Приче 4, 23). Од сталног стражења над срцем, у срцу се рађа чистота, у којој се види Господ, по речима вечне истине: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мат. 5, 8).“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као путника и то:
1. како се путујући замара, зноји, гладни и жедни ради спасења мога, твога и свих људи,
2. како се и ноћу труди за спасење моје, твоје и свих људи,
3. како на свима путовима мисли, брине и жели спасење мени, теби и свима људима.
БЕСЕДА
о верном народу и неверним старешинама
Кад дође Христос,
еда ли ће више чудеса чинити него овај што чини? (Јов. 7, 31)
Господ Христос чињаше чудесна дела пред свима, и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. А вође народа и старешине слугу такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља:
многи ће први бити последњи и последњи први. Они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега; а они који беху последњи у части и власти, беху први у вери у Њега.
Зашто народ и слуге повероваше а кнежеви и књижевници не повероваше? Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним, те немаху ни гордости личне, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху божанска чудеса, и слушаху божанске речи, и дивљаху се и радоваху се. А кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету те беху испуњени городшћу и завишћу, па не могаху ни часа гледати чудесна дела нити слушати божанске речи без злобе и зависти.
Видите ли, браћо, како човек без смерности и скромности не може ни познати истину, ни радовати се истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе? Исто као негда сатана!
Господе Исусе, истино вечна, очисти срца наша од гордости и зависти. Да бисмо Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
