1.
Преподобни Аксентије. Врло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид, губаве очисти, помазав их јелејем, тако и узетога подиже, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима, па онда им говорио, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године, а старо тело оста на земљи, од које је и саздано.
2.
Преподобни Исакије, затворник печерски. Живео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору, и то сваки други дан. Прелештен од демона, који му се јаве у светлости ангелској, он се поклони њима, потом и самом сатани, верујући да је то Христос. Од тога се разболи, и одлежи две године, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године.
Аксентије, украс Православља,
Једне ноћи у тишини немој
Мољаше се Богу са сузама,
И духом се к небу узносаше
К’о херувим c пламеним крилима,
Док се свецу поглед омакао
У poj звезда на своду небеском;
Загледа се старац, заплака се,
Питају га свештени монаси,
Да им каже, шта је угледао,
И зашто се старац расплакао?
– Децо моја, свештени монаси,
Видех душу светог Симеона,
Симеона великог Столпника,
Стуба вере, стуба Православља,
Hoћac нам је Столпник преминуо,
Душа му се на небо узноси,
Сјајни пламен, сјајнији од звезда,
Поред нас се душа навратила,
Мене грешног љупко поздравила.
*
Од те ноћи многе ноћи прошле,
Док вест дошла o смрти Столпника,
Сви познаше истину визије
Што је виде свети Аксентије.
РАСУЂИВАЊЕ
Зашто људи остављају једно место и селе се на друго? Углавном зато што се надају бити срећнији на другом месту. И заиста с гледишта светског живота и задовољства, места могу бити различита, боља и гора. Ко год се не нада бољем животу после смрти, тај тражи бољу чулну пашу у овом животу. Но ако ослушнеш срце оних људи, који су могли и умели живети на такозваним најбољим местима на земаљској кугли, опазићеш незадовољство, јад и очај. Нису нашли оно што су тражили. Јели су до пресита на сваком месту, и најзад гладни гледају смрти у очи.
А погледај светитеље хришћанске! Они су бирали места с најмање светске паше, места „суха, непроходна и безводна“. места усамљена и страшна, места која најмање привлаче пажњу, и о која се нико не отима. Сва су места на земљи они сматрали подједнако без вредности но бирали су ова места само зато да би се лакше приближили духом и умом својим бесмртној домовини својој. И ако би ко ослушнуо срцу њиховом, опазио би радост и задовољство.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као родитеља који у пустињи плаче за децом својом, вичући их и скупљајући их, и то:
1. децу народа израиљског (у оно време),
2. децу свих народа на земљи,
3. децу свих времена од створења до краја.
БЕСЕДА
о обрнутим вредностима у царству Божјем
Али ће многи први биши пошљедњи
и пошљедњи Први. (Мат. 19. 30; Лк. 13. 30)
Како је премудар Онај који изрече ове речи! Он не рече да ће сви први бити последњи а сви последњи први, него
многи. Ниједне погрешке нема у Јеванђељу и нигде ни једног преувеличења.
Зашто Господ ограничи и не рече сви, него
многи. Искуство нас учи, да су неки од оних који су били први у части на земљи, остали први у части и код Бога. Било је царева који су са престола свога угодили Богу, а било је људи ван сваке власти који су до смрти гневили Бога. Било је богаташа који су се доброчинством и вером спасли, а било је сиромаха који су због злобе и неверовања примили осуду. Било је људи чувених који су одбацили и веру и добродетељ. И тако неки који су били први овде, остали су први и тамо, а неки који су последњи овде, остали су последњи и тамо.
Али, авај,
многи први овде постали су последњи тамо. И о радости, о правде Божје:
многи последњи овде, постали су први тамо!
Господ нити је истицао нити похваљивао иједан сталеж, иједан занат, мимо све остале, него је регрутовао (и дан-данас регрутује) војску светлости из свих сталежа, од свих заната и занимања. За њега није мерило човека ни круна ни просјачка торба него вера – вера и добродетељ.
Господе премудри, сети се и нас у царству Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
