1.
Свети Тарасије, патријарх цариградски. Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: „Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!“ док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца.
2.
Преподобни Пафнутије Кефалас. Овај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе.
Творац лучезарни, светлошћу крунисан.
Ничим неизречен, никим неописан,
Он подиже цркви мудре стројитеље,
И пастире добре, ревне бранитеље.
Због грехова наших и муке попушта.
Мада је Он милост и доброта сушта.
Ко што тврду земљy љутим мразом справља
И чинећ је меком за усев приправља.
Тако срца наша мекша љутом муком
Но све к добру води Својом благом руком.
Кроз тамнину муке Он у светлост гледа.
И тами после рока задржат се не да:
Кроз жалост и сузе Он радост прозире.
У крајеве сваког почетка продире.
Јер Он је све поч’о, Он и свршит’ жели
Ко ћe противстати када Он повели?
Нејак је, рек’о би јеp сe вешто склања.
И сенком се дела скрива и заклања.
Када сенка прође и свет крају стигне.
И црква готова небу се уздигне,
Тад ће Сунце Правде, што никад не трне,
Црквом ка’ порфиром Себе да огрне.
РАСУЂИВАЊЕ
Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда, свеједно, девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то:
1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује, тако да мораде ући у лађу,
2. како их учаше причама о сејачу, семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка,
3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обичних, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена.
БЕСЕДА
о немогућности тајнe
Нема ништа тајно што неће бити јавно. (Мк. 4, 22)
Све тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никакво се дело људскo не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити, и од Бога и од људи. Међутим, то што су они мислили сакрити, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година.
Јуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда, зар цјеливом издајеш сина човечјeга? (Лк. 22, 48)
Још је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9, 4) Каква дела, какве ствари, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског?
Нема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога, и да се радујемо због овога. Да страхујемо – јер ће се сва наша тајна зла дела, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо – јер ће се све добро што смо створили, или пожелели, или помислили у тајности, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике, и утолико већа радост за праведнике.
Господе човекољубни, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
