1. Светих дванаест мученика. Светих дванаест мученика, што пострадаше у време цара Диоклецијана. Први из њих, Памфил, презвитер цркве у Кесарији Палестинској, човек учен и благочестив, исправи текст Новог Завета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху. Други би ђакон Валент, стар годинама и сед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма, и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле, муж честан и угледан, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Уз то, још пет браће, по телу и духу, родом из Мисира, враћаху се са осуде из рудника Киликијских у своју отаџбину, но на капији града Кесарије рекоше да су хришћани, због чега дођоше пред суд. На питање како им је име, рекоше: „Незнабожачка имена која нам је мајка дала, одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило“. На питање, одакле су, рекоше: „Из Горњег Јерусалима“. Сви ови бише посечени, а с њима пострада и младић Порфирије, који потражи тела њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије, који приђе и пољуби мученике пре него мач паде на главу њихову. Селевкије пре тога би официр. Још и старац Теодул, слуга римског судије, који при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан, који мртва тела мученичка целиваше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико, и јевтино за драгоцено, и смртно за бесмртно, и преселише се ка Господу 308. године.

2. Свети Марут. Свети Марут, епископ града Тагрита у Месопотамији. Славан због вере и доброте. Марут ублажи гнев персијског цара Издегерда према хришћанима, испроси од њега мошти четири стотине мученика у Персији, и основа нарочити град, Мартиропољ, где положи те свете мошти. У томе граду и он сконча свој земаљски пут 422. године и пресели се ка Господу.

3. Свети преподобномученик Роман. Прост и неписмен сељак из Карпениса. Сазнавши о јунаштву и слави мученика Христових, млади Роман пожели и сам мучеништва. Оде у Солун где почне на улици хвалити веру Христову, а Мухамеда називати баснословцем. Турци га страшно намуче, па га продаду неком капетану галије. Хришћани га откупе од капетана и пошаљу на Свету Гору где Роман постане монах код чувеног старца Акакија. Но он је и даље желео мучеништва за Христа. С благословом старца оде у Цариград, направи се сулуд и почне водити псето кроз улице турске. На питање шта то ради, Роман одговори да он храни то псето као што хришћани хране Турке. Турци га баце у сув бунар где је без хлеба провео четрдесет дана. Потом га изваде и посеку. Из његовог тела три дана избијала светлост. Неки Енглез узме тело и однесе у Енглеску. А монах неки умочи пешкир у крв мученика. Тај пешкир се и данас чува у манастиру Дохијару. Пострада овај славни Христов војник 1694. године.


РАСУЂИВАЊЕ
У ливади најважнија је трава. У њиви жито. У градини зелен. Нико се не хвали оградом ливаде више него сеном. Нити се ко хвали колибом на њиви више него житом. Нити се ко хвали јендецима у градини више него поврћем. Што се људи хвале државама? И друмовима у држави? И јендецима по ивицама државе? И градовима по држави? И свим осталим што није важније од ограде у ливади, нити од колибе у њиви, нити од јендека у градини, кад се сравни са главним усевом, са људима? Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса како се по тамним ноћима сам у горама моли за спасење моје и твоје и свих људи и то:
1. како уздиже руке к небу, како се савија до земље и како клечи на молитви многе ноћи, на молитви за спасење моје и твоје и свих људи,
2. како се зноји на молитви и плаче за спасење моје и твоје и свих људи,
3. како бди и бодрствује на молитви и мучи Своје тело без сна и одмора за спасење моје и твоје и свих људи.


БЕСЕДА
о страшном камену
Сваки који падне на тај камен разбиће се;
а на кога он падне сатрће га. (Лк. 20, 18)

Камен темељац је Христос Господ. Јуда је пао на тај камен, и разбио се. Ирод је пао на тај камен, и разбио се. Јулијан Одступник пао је на тај камен, и разбио се. Арије је пао на тај камен, и разбио се. Одрицатељи и ругатељи Христа падају на тај камен, и разбијају се као грнчарски судови.
На Содом и Гомор пао је тај камен, и Содом и Гомор сатрли су се. На Мисир пао је тај камен, и Мисир се сатро. На Јерусалим је пао тај камен, и Јерусалим се сатро. На народ јеврејски пао је тај камен, и народ јеврејски се у комаде распрштао. На многа грешна колена и царства пао је тај камен, и та грешна колена и царства распала су се у прах и пепео.
Седамдесет и седам пута, и више, Господ опрашта грешницима, но ако и преко тога грешници остану грешници, хоће ли их Господ насупрот њихове воље спасавати? Неће, јер то није начело спасавања људи. Начело је да људи драговољно пристану на спасавање од стране Бога. Ако људи седамдесет и седам пута, и више, неће да пожеле спасење од Бога, онда и Бог неће. Онда се људи разбијају о камен, мимо кога се не може проћи, и сатиру се каменом, који су издигли да баце далеко од себе. Зар се може рећи да је немилостив Бог, који је покајаног разбојника на крсту спасао? Зар се може рећи да је неправедан кад је предао пропасти разбојника који му се и на самртном часу ругао?
Господе свесилни, спаси нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо