1.
Света мученица Агатија. Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама“. Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом.
2.
Света мученица Теодула. Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског. При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: „Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу“. Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише.
3.
Свети Полиевкт, патријарх цариградски (+ 970. године). Због свог високог ума, ревности верске и часноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: „Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена“. Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршијском до своје смрти 970. године.
Тамна је тамница, светла мученица,
У тами се сија света Агатија,
Над тамницом двори, светлошћу облити,
Ту мучитељ живи, срамотом покрити,
Агатији деви нове муке смишља,
Мрачан сред светлости, мучи се, премишља..
Ko сe c Христом венч’о, тамница му сјајна,
A душману правде – палата очајна!
Тамна је тамница, светла мученица,
Чим је Христа чула света Теодула,
За Христом је пошла, чиста голубица.
Због Христа је руља у тму низринула,
Ал’ весела стоји света Теодула,
Ал’ весела стоји, никог се не боји.
Док душмани њени злобом испуњени,
Сред дворова бајних бедници очајни,
Само o злу мисле, само злоби служе,
И све им je празно, и на све се туже,
Јер немају Бога, јер Христа не знају,
Све тајне живота погрешно читају!
РАСУЂИВАЊЕ
Питали монаси великога авву Исхириона:
– Шта смо ми урадили?
– Ми смо испуњавали заповести Божје, – одговори Исхирион.
– А шта ће радити они што после нас дођу?
– Они ће радити ово што ми радимо, но упола мање.
– А они после њих?
– Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења, да ће они кроз трпљење тих напасти и искушења показати се у царству Божјем већим од нас и од отаца наших.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као јединог истинитог просветитеља и то:
1. као просветитеља сваког појединог човека,
2. као просветитеља, следствено, и друштва и васцелог човечанства,
3. као просветитеља који осветљава непролазном светлошћу и ум
и срце и вољу човекову.
БЕСЕДА
о смрти као спавању
Лазар, наш пријатељ, заспа;
него идем да га пробудим. (Јов. 11, 11)
Господар живота назива смрт спавањем. О каква неисказана утеха за нас! О каква слатка новост за свет! Смрт телесна, дакле, не значи уништење човека него само заспалост од које може пробудити Онај који је и прву прашину пробудио у живот речју Својом.
И кад Господ викну:
Лазаре! човек се пробуди и оживе. Господ зна име свакоме од нас. Кад је Адам знао име свакоме створењу Божјем, како не би Господ знао свакога од нас по имену! Не само да зна, него Он нас и виче по имену. О слатког и животворног гласа Јединог Човекољупца! Тај глас може од камења створити синове Божје! Како да нас не пробуди од сна греховнога!
Неки човек беше дигао камен да убије брата свога. Но у том тренутку учини му се да чу глас мајке где га зове по имену. Само чу глас мајчин – и рука му задрхта. Он испусти камен и застиде се од греха намераваног. Глас мајчин пробуди га од смрти греховне. Па кад глас мајчин спасава и буди од смрти, како ли тек глас Створитеља и Животодавца!
Кад год је Господ викнуо некога ко је био мртав само телом, сваки се пробудио и устао. Но није се сваки пробудио и устао од оних који су били умрли душом, кад их је Господ викнуо. Јер за ово пробуђење, за ово васкрсење, треба и сагласност воље умрлога.
Јуда! зар целивом издајеш? Тако викну животворни глас, но мртвац оста мртвац, и грешник се не пробуди.
Савле, Савле, што ме гониш? викну исти животворни глас, и успаван грехом пробуди се, и мртви оживе. Ваистину, дубљи је сан греховни од смрти, и спавач се не буди лако.
Слатки Господе, пробуди нас од сна греховног, пробуди Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
