1. Обретеније главе светог Јована Крститеља. Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих“ (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ.

2. Преподобни Еразмо, инок печерски. Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: „Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање“. Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: „Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате“. И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.


РАСУЂИВАЊЕ
Нису нам ни добри учитељи ни пријатељи, који нам чине све по нашој вољи. Преп. Јован Мосха пише о некој знаменитој жени, сенаторске фамилије, како је посетила Свету Земљу. „Дошавши у Кесарију решила се остати ту и обратила са епископу с овом молбом: „Дај ми девојку, да ме научи страху Божјем.“ Епископ јој пристави једну смерну девицу. После извесног времена епископ се сретне с оном женом па је запита: „Како је она девица коју сам ти приставио?“ „Добро је“, одговори жена, „но она је мало корисна мојој души, зато што ми дозвољава да вршим своју вољу; а то је отуда што је она смерна, а мени је потребно да ме она грди и да ми не дозвољава да чиним што ја хоћу.“ Епископ јој да неку другу, с карактером доста грубим, која стане жену грдити, називати је безумном богаташком и томе слично. После извесног времена епископ опет упита жену: „А та девојка како се опходи с тобом?“ „Она истински користи души мојој“, одговори сенаторка. – И тако она постане врло кротка (Луг Духовни).

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као камен спотицања и то:
1. за грешничко самомњење, тј. за развраћен ум људски који умује чулно и телесно и противи се уму Христовом,
2. за грешничко самољубље, т ј. за развраћено срце људско које не прима у себе ни богољубља ни човекољубља,
3. за грешничку самовољу, тј. за развраћену вољу људску која се као таква противи вољи Божјој.

БЕСЕДА
о покајању и опроштењу грехова

Да се проповиједа покајање у име његово
и опроштење гријеха. (Лк. 24, 47)

Ово је завршна порука Спаситељева светим апостолима. У овим речима, као у ораховој љусци, садржи се Јеванђеље измирења Бога са људима. Шта тражи Бог од људи, и шта им даје? Тражи покајање, а даје опроштење грехова. Тражи мало, а даје све. Нека се само људи покају за учињене грехе и нека престану грешити, и примиће од Бога све; не само све што им срце може пожелети, него и више, много више. Уистини, безгрешнима је обећавао све. Безгрешници ће бити наследници царства Божјега, синови Божји, деца светлости, деца бесмртности, другови ангела, браћа Христова. Безгрешни ће имати изобиље моћи, изобиље радости. Безгрешни ће имати све, јер им је све обећано.
Нека се само људи покају, и примиће све. Нека се само просјак очисти и окупа и преобуче у чистоту пред вратима царског двора, и биће одмах уведен у царски двор, и биће сретнут и загрљен од цара, и имаће све. Живеће с царем, седеће за царском трпезом, имаће све, све, све!
О браћо моја, ово нису само речи, него је ово жива и света истина. Јер ми знамо да многи покајници и покајнице примише све ово што је обећано. Многи се јавише из оног света и потврдише истинитост ових речи, посведочивши како сад живе као царски синови и царске кћери. Али се они покајаше благовремено; а нама још остаје да се покајемо, ако желимо бити с њима заједно као наследници царства.
Господе милостиви, помози нам да се покајемо пре смрти да бисмо и ми вечно живели. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо