1. Свети свештеномученик Поликарп, епископ смирнски. Овај велики муж апостолски родио се беше као незнабожац. Свети Јован Богослов уведе га у веру Христову и крсти га. У раном детињству Поликарп оста сироче и према неком сновиђењу, прими га једна племенита удова, Калиста, која га као сина подиже и васпита. Беше Поликарп од детињства благочестив и милосрдан. Старао се да подржава животом светог Вукола, тадашњег епископа у Смирни, а и свете апостоле Јована и Павла, које је познавао и слушао. Свети Вукол га рукоположи за презвитера, а пред смрт означи га за свога наследника у Смирни. Апостолски епископи, који се сабраше на погреб Вуколу, хиротонисаше Поликарпа за епископа. Од самога почетка би Поликарп обдарен силом чудотворства. Тако, изгна злог духа из слуге некога књаза, заустави молитвом страшни пожар у Смирни. Видећи ово многи незнабошци сматраху га једним од богова. Низвођаше кишу у сухо време, исцељиваше болести, прозираше, прорицаше итд. Пострада за време цара Марка Аврелија. На три дана пред смрт прорече свети Поликарп: „Кроз три дана ћу бити сажежен на огњу ради Господа Исуса Христа!“ И кад га трећи дан војници ухватише и поведоше на суд, он узвикну: „Нека буде воља Господа Бога мога!“ А када га судија саветоваше да се одрече Христа и призна римске богове, рече Поликарп: „Не могу променити боље за горе!“ Нарочито Јевреји мржаху Поликарпа и настојаваху да се Поликарп спали. Када га везана ставише на ломачу, он се мољаше дуго Богу. И беше врло стар, и сед, и светао као ангел Божји. И видеше сви људи, како га пламен обавија, али њега не додирује. Устрашени таквом појавом незнабожне судије наредише џелату да га копљем кроз пламен прободе. И када би прободен, из њега истече веома много крви, тако да се сав огањ погаси, а тело његово оста цело и неопаљено. По наговору Јевреја нареди судија да се мртво тело Поликарпово спали по обичају јелинском. И тако спалише нечастиви мртвог онога кога живог нису могли спалити. Пострада свети Поликарп 167. године на Велику Суботу.

2. Преподобни Дамјан. Преподобни Дамјан, монах манастира Есфигмена на Светој Гори. Био савременик и друг великог Козме Зографског. Подвизавао се на гори Самарији, између Есфигмена и Хилендара. Упокојио се мирно 1280. године. Када се упокојио, из његовог гроба кроз 40 дана исходио је диван и благоухан мирис.


РАСУЂИВАЊЕ
Св. Поликарп пише Филибљанима о неком свештенику Валенту, који је пао у грех среброљубља и утајио црквене новце, следеће: „Много сам се ожалостио због Валента, који је некада био код нас презвитер, што је тако заборавио дани му чин. Зато вас молим, чувајте се среброљубља, и будите чисти и праведни. Уздржавајте се од свакога порока. Ко се сам не може уздржати, како ће учити другога уздржању. Ко се предаје среброљубљу, скрнави себе идолослужењем и убраја себе у ред незнабожаца. Ко не зна суда Божијега? или зар не знамо, да ће свети судити свету? (I Кор. 6, 2) – као што учи Павле. Ја, уосталом, нисам ништа сличнога приметио у вас, нити сам што чуо у вас, међу којима се подвизавао блажени Павле и о којима се он с похвалом одазива у почетку своје посланице (Филибљанима). Вама се он хвали по свима црквама, које су у то време познале Бога; а ми Га још не бесмо познали (тј. Поликарп и житељи Смирне). Зато се ја врло жалостим, браћо, због Валента и његове жене. Нека им да Бог да се истински покају. А ви будите у томе благоразумни, и не сматрајте их за непријатеље (II Сол. 3, 15), но постарајте се да их исправите, као страдајуће и заблуделе чланове, да би све тело ваше било здраво. Поступајући тако, ви сами себе назиђујете.“ Тако су светитељи поступали с грешницима: обазриво и болећиво; обазриво, да би друге предупредили од сличнога греха, и болећиво, да би грешнике исправили и спасли.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у разговору са женом Самарјанком (Јов. 4) и то:
1. како је ум женин најпре сав закоровљен телесним мудровањем,
2. како кротки Господ постепено узводи њен ум ка вишем и духовнијем умовању,
3. како се тај сусрет завршава обраћањем многих ка Христу,
4. како бачено семе Господње најпре као трули у телесном уму, па како после васкрсава, расте, сазрева и доноси многи плод духовни.

БЕСЕДА
о пословима Христовим

Послови које ми даде отац да их свршим,
ови послови које ја радим свједоче за мене
да ме отац посла. (Јов. 5, 36)

Какви су то послови Христови, браћо? То су послови Домаћина који се вратио с пута и нашао кућу опљачкану и опустошену. То су послови Лекара који је ушао у најкужнију болницу и донео лекове и почео да лечи. То су, даље, послови Цара који се вратио у државу своју и нашао је подељену и разваљену и поданике своје као робље у туђини. То су послови старијега Брата који је отишао у даљину да потражи млађу браћу, одлуталу и заблуделу, осиромашелу и подивљалу. То су још послови Учитеља, и Пастира, и Јунака, и Хранитеља. Ваистину, то нису мали послови! Обичан човек, са највећом светском ученошћу и умешношћу и храброшћу, не би могао свршити ни за три хиљаде година оне послове које је Христос свршио за три године. Не један човек, него сви људи свију времена заједно не би могли посвршавати Христове послове ни за сву вечност.
Како је Господ посвршавао толике послове? Помоћу пет главних чуда: понижењем, речју, делом, крвљу и васкрсењем.
Шта сведоче послови Христови? Сведоче, прво, да Га није земља послала него небо; друго, да Га није послао ангел, него Сам Отац небески; треће, да за такве послове нико није довољан осим Онога који је велики колико и Бог, мудар колико и Бог, моћан колико и Бог, милостив колико и Бог – да, који је сам раван Богу.
Како су сви наши послови незнатни према пословима Христовим! Само једно зрно Христове доброте и ревности, вредноће и истинитости, и ми наше послове можемо свршити савршено. Подари нам то зрно, Господе Исусе, јер га ми не можемо на земљи ни наћи нити заслужити. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо