27. Јануар
Свети Сава, први архиепископ српски – Савиндан; Света Нина Грузијска
Свети Сава, први архиепископ српски 
Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
Тропар
Свети Сава
(глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ,
наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси;
первјеје бо пришед, свјатитељу Саво,
отечество твоје просвјетил јеси
и порадив тоје Духом Свјатим,
јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси
всеосвјашченаја твоја чада.
Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак,
чтушче тја молим:
моли Христа Бога даровати нам велију милост.
Био си вођа, првопрестолник
и учитељ пута који води у живот.
Када си дошао, светитељу Саво,
најпре си Твоје отачаство просветио
и препородивши га Духом Светим,
као дрвета маслинова,
засадио си у духовном рају
најсветију твоју децу.
Због тога, као равног апостолима и светитељима,
поштујући те молимо:
Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
Химна Светом Сави
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
пред престолом Творца!
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода,
српскога народа!
Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
Ко удара тако позно
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.
Света Нина, просветитељка Грузије Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти.
